Naša književnost

ПИЈАНИ БРОД | Низ токове мирних Река када пут ми крете Лађарима вођен нисам се осећ'о више; Бучни Црвенокошши их узеше за мете И на шарене колце голе их прибише.

Ја, носач фламанскот жита, енглеског памука, Немах више брите за посадама целим.

Са лађарима мојим када се сврши бука.

Реке су ме пустиле да слазим куда желим.

У запљускивању бесном осеке и плиме Потмуо, неосетљив као мозак детета

Попут откинутог рта јурих неке зиме И поднех више збрке победне и полета.

Бура је благословила у мени морнара. Лактти него плута играо сам на валу, Што вечно ваља жртве и за њих се стара, Десет ноћи, не марећи за светла на жалу.

Блаже нег децу јабуке опора киселина Прожела је вода моју јелову љуску, Спрала од бљувотина и од мрља вина, Разнела крму и сидро уз таласа пљуску.

"И од тада ја сам се купао у поеми

Звездама прожетот мора, зрцала млечној стази, Жадерућ азуре зелене, где дављеник неми Очаран, блед и замишљен каткада слази.

Где модрикасте матле грозничавих снова

И риме јутарњет жуто црвенот отејаја

Јаче нег алкохол, пштире од ваших стихова, Чине да кључа жарка и торка љубав без краја.

Ја знам небо када муње и громови оре, Знам струје и вртлоге. Знам прохладно вече,