Naša književnost

«~ –- и 2 =" ос т

СВЕСКА 7, ЈУЛ ЂБЕОТРАД, 1951 _ НЊИТА ЖЕКК, ТОДИНА УЕ

КУЛТУРНИ ДОДИРИ СРЕЋА СУ ЉУДИ

Човек човеку дарује пуне руке

Живот рађа живот и предаје сећања. Искуства наша нису само наши доживљаји, него и доживљаји других људи. А се_Бамо се не само својих сећања, него се сећамо онога чега се други људи сећају. Традиције нису ништа друго до сачувана сећања. И како грчевито не дамо та сећања, те прерађене и вараве слике некадашњих чињеница! Историја, по нама, насупрот разним дефиницијама које дају историци и философи историје — историја је такође књига или галерија сећања. Историју утврЂују они који се добро и живо сећају онога што су сами гледали и живели, и себају се добро и живо туђих сећања. Историју пишу писари, дијаци и научници, али историја, сва, од древних времена до данас, смештена је у живим људима, у сећањима која су велики део живота и живљења наших. Књиге етајроставне, у нама су распоређене. И. свако од нас би могао бити неки дијак, белешкар или песник некога момента, неке сцене или личности у историји. Из велике поезије света знамо, а знамо

и из даровито писаних историја — да су велики људи врло често_

осећали како у њима живи и ради неки предак, како су они уствари неко други. Зар и мали људи немају понекад исто осећањег Зар не познамо, зар не стрепнемо кад се у некој гримаси носа. и браде сина или ћерке појави, продрма сећање у нама на матер или оца или деда или ујака њихова, који би можда боље чинили да не васкрсавају у новој кожи... Из тога свега тумачимо континуитет свега, настављање, мењање, али и понављање свега непрестано: са животима примамо сећања, са сећањима смо историја, са историјом у себи понављамо све што је било. Старе чињенице-јављају се под новим именима и у новим костимима, васкрсавају силуетно, или баш и конкретно понов-

љене егзистенције некадашњих владара, вођа, јунака, владика.

и некадашњих кукавица, зликоваца и издајника; враћају се тако и стари уметнички облици и изрази, и стари уметнички снови. Сав тај реални и метафизички континуитет последица је сеЋћања. А сећања та не дамо зато што су лепшта од стварности, 1“

а