Naša književnost

–А 0 : ; Књижевност

човечнија од стварности. Уосталом, и кад бисмо хтели, немамо

моћ не сећати се својих и туђих сећања. Све што је постојало, поштто се добро одморило, искаче на 1 површине живота, као звезде по своду неба, и осваја, на скоку и у трену, даровите ствараоце, даровите слушаоце и гледаоце, даровите визиснаре и мудраце. Сви укуси нашли, сви стилови наши, били су некада већ одлике, поноси, уживања ко зна чија. Рецимо: Богородице византискога стила у сликарству биле су дуго времена и радост и уледи уметника. Па су те чудне идеалне жене заборављене, "тобоже заборављене. Дотле су светске лепотице; италијанске Мадоне, са. голишавим Христићима:. Руски модерни сликар Врубљов, одје-

· даред, тако се снажно сетио византиских Богородица и обучених

Исуса, да је почео сликати само у томе стилу, и баш: Богородице, колоритно само мало друкчије, нешто конкретније, са мало покрета у миру своме, али то, византиски стил. Са илустрацијама континуитета може се ићи врло далеко. На пример:

Недавно смо видели слику, и читали око слике: француски

романсије Жилиан Грин, (по родитељима Англо-америчанин, име

му се пише по енглески ЈиПап Стееп) онај који је ту недавно добио награду Монако од милион франака, познат иначе као приказивач, у романима својим, насилних покрета и одлука у људима, виоленције у сваком смислу — у његовој. радној соби виси низ репродукција и оригинала разних слика, модерних и старих. На почасном месту зида, неколико дивних Богородица у византиском раном стилу 10 до 12 века. — Зар није недавно

- цео Париз гледао, са дивљењем и са радошћу, наше старе фреске

у византиском стилуг — Сликар Матис. прави капелу, и види се

"јасно стил Ел Грека, а Ел Греко се до смрти сећао византискога

стила, строге религије Истока. — Модерни музичар Онегер (Ноперсет, живи стално у Џаризу) компоновао је ораториум, световни ораториум на тему из Старога завета. У долини костију оживеле кости; оживео свет који се узајамно клао. Сада су устали да живе у слози, да сарађују и помажу се, и, ено их, бруји песма међу њима. Певају, наравно, светски репертоар, ако се смемо послужити том речју: неко модерну Француску шансону, неко византиски контакион, неко пијану руску попевку, неко италијанске напеве са старим народним рефреном: Доста мора, доста сунца; мучи ме друга древна чежња. (Мучи, дакле, некакво, ко зна чије сећање, које је сад ушло и у наше сећање.) — Устаје енергично класични облик драме: драма у стиховима; устаје посвуда, а у Енглеској сасвим одређено. (Т. С. Елиот, К. Фрај, Даглас.) — Древни митолошки и историски мотиви увлаче се у данашње драме, да прикажу наше данашње проблеме. Сартр пише Ореста, Ками пише Калигулу. — Међ нас Србе 20 века вратио се онај наш вајкадашњи, а иначе свачији и свагдашњи принц или краљ који прави чудо у држави, неће круну и неће рат, и плаћа то животом. Код нас-се он зове Урош пети, или нејаки, или. последњи, како хоћете, а трагедија о Бе СИНУ а