Naša književnost

296 Књижевност

#

Муком, испосника пробијао се до израза. И Својом осамнаестом књигом досегао је високу мету лирских реатизација, она бизарна флуидност његова стиха, која нам се данас причиња као нешто сасвим урођено, нешто готово, њему својствено од искона, није друго до полагано, мучно пробијање, тешко рађање те „бујне сликовитости“,_ „дебисиовске- лелујавости“, коју опћенито зовемо појмом „рилкеовски“. Јер „умјетничком дјелу треба времена и шутње“. 0 __Чудном итром судбине, још за дјетињства, би бачен у вој- | нички одгојни завод, гдје је веома. тешко подносио тегобе војничке строгости. За жалосно и мутно дј етињство, које је пред тим догађајем проживио, то није било — за развој његове болећиве, у се повучене природе — нарочито добро. Шатио је тешко. Вјечито у борби с. властитим, интимним проблемима, доспио је_ коначно да се ослободи стеге — започео је пут умјетника тихо, ванредно тихо, крећући се Европом, сазријевајући лагано, 'за„коном природе како само она зна да зрије; наоко. спокојан, гушећи у себи немире и снажне, вулканске провале пребујног та-. лента. „Билке је био чудновате вањштине, која се готово и није мијењала. Носио је неки сиви шешир округла обода, плитког горњег дијела, рукавице од смеђе коже и ранглан од сива сукна. Један од оних ранглана који се виђају једино у средњој Европи; носио је у себи дах далеких земаља, одакле је долазио. Био је то изглед бескућника којим је Малте Лауретс Бриге крај нас бивао; све је то потејећало на: Августа Стриндберга, кад је лутао од хотела до хотела, од библиотеке до библиотеке, пун сањарија својих“ (Жан Касу). а 1 о Рајнер Марија Рилке одвјетак је посљедње фазе касног симболизма и сложеношћу своје козмополитске природе. потврђује давно утврђену чињеницу у том „лирском покрету“: велики број симболиста носио је у себи свјетове страних земаља, тако само у франпуском симболизму има људи с еминентно страним подри= јетлом: Годберт), Теодор Визева, Жан Мореас, О. В. Лубих-= Милош, надаље Жил Лафорг, родом из Монтевидеа, а да се и не "спомиње видан обол Белгије. у формирању симболизма у Фравцуској. Било је то опћенито. вријеме „међунардне културне сурадње“, кад се је Стефан Георге братимио с Французима вирстуозно преводећи Бодлера, Верлена (Шекепиђр!), а Рилке, та друга снажна свјетиљка њемачког стиха, писао француски! ! НПослијератни Париз књижевни, у којем је реализирао своје најинтимније и најинтересантније замисли, као ону сјајну књигу пуну надстварне, наднаравне бизарности, „Записи Малтеа Лаурете Бригеа“, усредоточио је своје дјелсвање око часописа „Аксион“. Тада бијаху активни Маке Жакеб, Жан Кокто, Андре Сиаре=, Андре Салмон, Андре Жид, Франсис Карко, а дуворези Вламенка илустрираху њихове текстове. Све је то било у ври-

.

1) Матошев знанац за вријеме његова боравка у Паризу.