Naša pošta

Број 7.

„НАША ПОШТА“

Страна 7.

Ови би се имали звати управни судови, због особености предмета, као што се други судови, због особености предмета, зову грађански или војни (т. зв. административно судство, Те сопјепНепх адпити ган . Тако се мора узети већи по томе, што би иначе управне власти биле судије у својој сопственој ствари те би се појединци изложили њиховој самовољи. Тако се мора узетими с гледишта принципа независности трију државних власти једне од друге, пошто би иначе управва власт могла по вољи да мења законе у својим актима. Ово, данас владајуће гледиште (насупрот застарелом супротном, према коме су у: правно судство и управна делатност само две стране једне исте делатности _ једне исте власти, управне) прихваћено је и у закону о Државним Савету и управним судовима.

(0 ДРЖАВНОМ САВЕТУ И УПРАВНИМ СУДОВИМА)

а) Државни Савет и управни судови су уређени као и остала судска тела, и као такви су независни од управне власти. Државни Савет је Врховни Управни Суд (чл. 103 Устава и чл. 1 поменутога закона), а управни судови су судови првог степена (према горе реченом Државни Савет управна је власт првог и последњег степена у случају тужбе против одлуке министара). Њихови чланови могу бити уклоњени са својих места, преведени у друга звања државне службе и стављени у пенсију, само на основу судске пресуде (чл. 103 Устава, чл. 12 закона), а за свој судски рад могу бити тужени само по одобрењу опште седнице Државног Савета (члан 13). Тиме им је обезбеђена непокретност и независност, коју уживају судије "грађанских судова. Постављају се указом по претходном избору од двоструког броја кандидата, као и грађанске судије, ипо чланови Државног Савета, на предлог председника Министарског Савета, а чланови управних судова на предлог Министра Правде (чл. 92 и 7).

Државни Савет има 30. чланова, од којих најмање #/3 морају имати диплому о свршеном правном факултету, што се објашљава његовим карактером суд"ског тела (чл. 103 Устава, чл. 3 закона). Решава у одељењима од 5 чланова, од којих једно мора стално постојати за

управне спорове финансиске природе (чл. 3). У циљу одржања једнообразности' у правосуђу, председник може, према потреби, сазвати општу седницу Државног Савета, која може решавати, ако је присутно бар 3 свих чланова, а чије су одлуке обавезна за одељења (чл. 4).

Сваки управни суд има једног председника и потребан број судија. Заседава у истом месту где и Апелациони Суд, и има исту просторну надлежност са њиме (чл. 6). Решава у одељењима од 3. судије (чл. 8).

6) Према члану 15. административни спор постоји не само онда, када је административним актом повређено нечије право, већ и онда, кад је њима повређен непосредни лични интерес појединца заснован на закону. Ово би друго био случај на пр. онда, ако би незаконитим решењем надлежне управне власти (која је иначе овлашћена или обвезана на издавање таквих решења) била премештена пијаца, услед чега би наравно суседне радње изгубили потрошаче, али ако би били подигнути трамваји у граду, чиме би наравно сопствепици јавних кола били оштећени. Овде дотични оштећени нису повређени у свом праву, већ само у свом интересу, »уна закону заснованом«,“т. ј. по себи непротивправном. Сходно владајућем гледишту у територији и законолавству појединцу се дакле и ту даје право на тужбу (ва разлику од закона о уређењу Државног Савета 21/12 1901). Незаконитост дотичног административног акта може пристећи, било услед одсуства конкретне месне и стварне надлежности било услед недостатка у форми, било посебице, ако је у питању какав дискреционалан управи акт, услед одсуства законских услова за слободну оцену или услед прекорачења граница, за то одређеним. У ствари међутим као што се види из наведених примера, и овде такође постоји, и ако само посредно повреда права, и овде је дакле у питању један административан деликат, т. ј. повреда права појединца, што се редовно превиђа. Разлика је само у томе што овде интерес појединца тек изричним давањем овоме права на тужбу, у чл. 15 постоји правно заштићени интерес, док у осталим случајевима право