Naša pošta

116 НАША ПОШТА

дела, у коме износи: да се ова деликатна дужност не може више вршити овако како се данас врши са оноликом наградом колико данас имају».

Најзад, у Црној Гори, после много муке и напора, закон о и. т. и т. дошао је био, 1907 год., до — Народне скупштине. Прошао и кроз Одбор за проучавање. Али кад је дошао пред пленумом Скупштине, на њему је — парламентарном игром — оборена Влада. При тој игри, пропао је и закон о пошти «ни крив ни дужан». Међутим, његово издавање бијаше обезбеђено Адресом те исте Скупштине. Остало је опет да се ређају — пројекти. (Поближе о томе у «да историјуп.ит. у Црној Гори».) Неки од тих пројеката приспели су, го рату, ва — п. т. књижницу у заједничкој престоници. То је био сав практични ефекат.

П. т. удружење у Србији бијаше поднело, 1909 године, меморандум Влади и Народном претставништву, у којему довикиваше: „Равнодушност према п. т. струци и њезиној улози у државном и друштвеном животу Србије, ишла је до одрицања потребе ове установе чију важност веома цени сав културни свет.

Та равнодушност, нанела је угледу п. т. установе у Србији, недогледне штете, моралне и материалне. — Немар према овој установи, у чију је управу гуран сваки, коме се на другом месту није могао створити положај, довео је дотле, да је у току времена сав велики трансит ударио делом преко Италије (Отранто—Валона) делом преко Аустрије, која се везала телеграфском линијом на босанској граници непосредно са Турском.

Установа п. т. и људи у њој, очекују од Краљ. Владе и Народнога Представништва, да ће у интересу Отаџбине, штопре донети законоп. 1. струци и омогућити њену савремену организацију.“

Како данас болно одјекују ови гласови. Они су уздах из прошлости — уздах који се још продужује.

Како је било пре Светског рата, тако је остало и по ослобеођењу и уједињењу. Ређали су се пројекти; умножавала галерија министара и начелника. «Али брашна, брашна није.» Је ли то проклетство, фаталност или наша средина још није рафинирана у својој култури да схвати огромни вначај ове своје раг ехсеЏепсе културно — саобраћајне установе »

Толстој, противећи се у својој философији машинизму и западној култури, анатемисао је и средства којима се култура шири. На првом месту, желевнице и телеграф. Нгписао је, ла су те две установе «у срцу земље у којој се гранају исто што и рана на човечијем организму, дубока рана кров коју се увлачи варава у само тело.» Ганди, пак, проповедајући дезинтелектуализацију, тражи да желевнице и телеграф «ишчевну». Речи — иако парадоксалне — великих мислилаца показују, са друге стране, колико је велик значај тих установа и њихова улога у ширењу културе.

Одајмо, пак, пошту онијема на врховима који се код нас предано залагаше да струку скрену (бољим, здравим путем,