Naša pošta

Р | 965

нирима прошлости. За њих још увек партијски инат и нека лажна болећивост претстављају алфу и омегу свеколике политичке зрелости и мудрости. Они из осећања лажне хуманости дају из државне касе, својевољно, по ћефу, другоме, нешто што тај други није ни по чему заслужио, а заслужноме то ускраћују, опет самовољно и по ћефу из и. ната! Такви људи не презају ни да се служе неистином пред својим претпостављеним старешином само да би спровели своје планове и циљеве.

Но такви људи, радећи на штету наше стручне наставе унапред су осудили и себе на неуспех, јер такви људи, не радећи по закону, немају права од макога тражити поштовање ни своје личности, и пошто они не могу бити ни за кога ауторитет, не могу ни претстављати ауторитет власти, јер су, наопаким својим радом, као носиоци власти већ дискредитовали сваки ауторитет. Они не могу уживати глас мудрог и праведног старешине, пошто су све њихове радње обојене јаким примесама личних симпатија према једнима " анимозности према другима. Они су тиме доказали да их воде мрачни инстикти и нижа осећања, а такви људи, који не могу да се узвисе и савладају своја ниска осећања не могу водити ни владати другима. Осим тога, људи ове врсте су обично незналице на своме послу и све њихове акције воде их неуспеху. Они су приморани, као слепци који назиру, што се тојагом служе и помажу, да се наслањају на друге, који их често доводе до провалија.

Људи ове врсте жртвују својим прохтевима и потребама интересе других људи, па зато они нису и не могу бити ни етичке личности. За њих се каже да немају озбиљности, објективности ни карактера. Они не допуштају критику својих поступака ни у коме облику, зато су они искљућиви и личнии као такви не могу бити никоме од користи осим себи, а морална је дужност човекова да буде користан члан друштва. Колико су далеко овакви типови од оних идеалиста који жртвују свој мир, здравље па и иметак и иду у народ да га просвећују и да за њ раде»

Насупрот овоме типу, старешина који хоће да управља једном заједницом треба на првом месту да познаје чланове те заједнице, њихове потребе, њихове радне моћи, циљеве и задатке. Он мора бити наоружан знањем и љубављу према подручном особљу и влашћу која му се даје мора спроводитивољу закона, а закон је оно што садржи јавни, _ општи морални и материјални интерес заједнице. Из њего-

вих радња не сме се нигде испољити ни видети његова лична воља, још мање сентименталност, каприци и ћеф. Хоће се, да они који примењују закон остану строго у границама законске воље, базиране на правичности и праву, а не да им закон лежи у ономе што им диктује њихова мрачна савест, помућена осећањима лажне хуманости и ћудљивих каприца,