Naša pošta

Остаје нам још да расмотримо питање, са гледишта нашег позитивног права. По томе су меродавне одредбе Ч, закона. У његовим 55-има 2. и 3. предвиђени су услови за пријем у државну службу, и међу њима најзначајнији услов је, да лице које је у питању има држављанство Краљевине. Лица, која нису држављани не могу постати државни службеници. Они се могу примити само на рад у државној служби пушем уговора. (Гл. Х 55 158—182), у коме се предвиђају права и дужности уговорних страна; таква лица закон назива сасвим исправно контрактуалним чиновницима. Они за свој рад добијају уговорену награду (не принадлежности), они немају личне ни породничне пензије, за њих важе само оне одредбе које. су изрично побројане у 5 164 ч. з, Из таквог законског нормирања резултира закључак да је законодавац строго одвојио легалну ситуацију прж. службеника од уговорене ситуације контрактуалних чиновника. Контрактуални чиновници, као страни држављани не могу бити стављени под легалну ситуацију, јер је иста нужно везана за држављански однос. Држављанство значи: везу између појединца и државе према којој он постаје њен члан по свом слободном пристанку. Све дотле, док он није постао њен држављанин она му не може наметнути никакву дужност без његовог пристанка, нити он може тражити од ње каква права, која му неби припадала по |15 бепНшп (међународном праву) као људском бићу. Према томе они могу уговорити рад, у служби, а своју вољу (законску сигуацију) не може му други наметнути без његовог генералног пристанка, који би се имао изразити у пријему држављанства.

При свем том схватање службеничког односа, као уговорног односа „акцептира добар број научника (Лабанд, Јелинек и др.), а међу њима „спада и наш познати државно-правни писац г. Слободан Јовановић („О „држави, основи једне правне теорије) Схватање службеничког односа као „легалне ситуације усвајају многи страни писци, (Жез и др. а од наших професор Правног факултета у Београду г. Др. Михаило Илић.

Недостатак „шеориског образложења“ а и погрешно тумачење „Гледишта нашег законодавства“, као и категоричност писца у закључ“ ку озог спорног питања учинили су да исто питање и ја узмем у разматрање, у циљу да подвучем његову спорност у науци и да изложим супротно мишљење, које је можда оправданије, како с гледишта опште државне теорије, тако и с гледишта нашег позигивног права.

П) Повод мога иступања за ову дискусију тек је на другом питању, питању начела законитости у кривичном праву, пш ит сптеп, пшја роепа з!пе Једе), основе друштвеног поредка и правне сигурности грађана. Теориско образложење овог принципа је посве исправно и ту се писцу не може учинити замерка, али није тако код резоновања и доношења закљу'чка с гледишта нашег законодавства. Цо гледишту г. Т наш је Крив. закон у три случаја учинио одступање од принципа законитости, и то 1) остављањем суду да по вољи ублажи казну или учиниоца ослободи „сваке казне (55 21 и 22 а! 2, К, з); а у особито лаким случајевима може се ослободити сваке казне (5 73 К, 3.); 2) дајући суду право да код особито тешких случаја може променити висину па чак и врсту прописане казне (5 75 К. 3); 3) исто суд може у случају ла постоје ублажавни разлови да казну ублажи по слободној оцени (5 72 К.з.). За поменуте случајеве писац налази да је законодавац пренео на судију један део своје „власти пли стварању кривичних дела( !). Почнимо од гл. 1 К. 3, који установљава онај принцин, Он гласни: „Нико не може бити кажњен за дело, за које није заком, пре него што је учињено, прописао да ће се и како ће се казнити опај, који га учинио. Нико, не може бити одговоран за дело, које закон није предходно забранио и казном запретио, дакле толед! 1ех рпшздиат јегћаћ, Али начело законитости не значи, да је за очување истог потребно приписати за свако дело апсолутно одређену казну (врсту и висину). Колико би то било погрешно с гледишта криминалне политике, није потребно доказати, јер разни модалитети истога дела и још разлочитије варијације у криминалној психи кривчеве личности траже безусловно да казне буду одређене тако, да судија, између минимума и максимума има могућности да за сваки конкретни случај правилно одмери казну.