Naša pošta

Слобола суда пак, да може казну ублажити по слободној оцени (5 72 К. з.) је изванредно ублаживање казне, (без обзира на меру и врсту прописане казне), које је право дато суду само у оним случајевима „кад закон изречно овлашћује суд“, на такво ублажавање. Тиме је та слобода дозедена у границе. Суд, дакле, може поступити по овом 9-у само онда кал постоје законом предвиђени ублажавни разлози, које регулисање захтева природа извесних кривичних дела, било с обзиром на само дело и последице дела, било. с обзиром на извршиоца. (55 21, 22, 25, 170, 171, 308. 929 1678):

Исто тако, 9-ом 73, К. 3. суду је дато право да у особито лаким случајевима ослободи извршиоца сваке казне, али то су само случајеви „које закон изречено предвиђа“ и то само онда „када нема потребе за кажњавање“. ;

Овлашћење суза да у особито тешким случајевима може променита меру, па чак и врсту прописане казне (5 75) такође није, „одступањ»:“ од принципа законитости а ево зашто. Прво, то овлашћење суда важи само код „изречно“ предвиђених кривиччих дела, Друго, дело у питању, за које суд има такв) овлашћење, мора бати предвиђено у закону као и свако друго дело да би било клжњиво Право пак суда, да се не мора држата п)описанг мере и врсте казне није неограничено, јер у том случају за суд су обавезни прописи из општег дела кривичног закона (55 35 и 37), што знача да суд. поступајући по 9-у 75, не би могао да извршиоца казни каквом телесном казном или рецамо затвором од 10 година. За суд, дакле, важи тада општи мазчсимум и минамум из 937. К. з. Из претходног сладује: да и у случају 975 — 1) дело мора бити законом предвиђено, иначе није кажњиво и 2) казна је предвиђена у општем делу, њена велика релативност. је последица природе кривичног дела у питању. Кад су испуњена ога дза захгева, начело законитости је очувано у свој својој потпуности,

· Начело законитости садржи у ствари два правила: Мшит сттеп пе Јесе и Миша роепа з!пе Јере. Она се диференцирају. Прво, по предмету, а затим по своме значају. Прво правило значи, да се само законом могу креирати кривична дела, т. ј. за дело, које закон није предвидео као кривична дела, па макар оно било штетно по друштво, не сме се извршилац позвати на одговорност. Друго правило значи, ла се за предвиђено дело извршилац може казнити само оном казном, коју предвиђа закон. Прво је правило много већег значаја, јер оно ставља функцију стварања кривичних дела у компентецију законодавца, Друго правило би се са мање опасности могло жртвовати. Заључак г. Т. да је наш законодавац при стварању кривичних дела пренсо један део своје власти на судију, није далеко од абсурда јер би значило да судија може позвати иззршиоца ма каквог дела и изрећа му ма какву казну

Истакнути случајеви г. Т. нису никаква оступања од начела законатости, већ исти спадају у област одређивања казни Казне су одређене релативно, не само у тим случајевима, него уопште у нашемем кривичном закону, као што је то примљено и у свем модерним европским законима. Одступање од начела законитости било би, кад би законодавац редиговао овакову одредбу: „Судија ће у сваком поједином случају испитивати, које се дело има сматрати као кривично и позвати учиниоца на „одговорност“. У нашем закону такве или сличне одредбе нема, где би се могло рећи да судија ствара крив. дела Напротив, у нашем крив. закону дело је предвиђено, казна је одређена релативно; минимум и максимум (испод и изнад којег суд не може осудити) Исто је тако предвиђена и врста казне, што се види из тога, да суд у поменутим случајевима не може изрећи казну чија врста није предвиђена у општем делу закона (5 35). У науци Кривичног права утврђено је,а најдоследније изведено у систему Др Томе Жавановића (Основи кривичног права, општи део), да се елементи кривичног дела конкргтизирају, чега је последица: да се дела исте врсте у животу јављају у различиим облицима и различите тежине. Ито се тако конкретизирају и елементи кривца, нарочито његова криминална психа. „С тога је законодавац, да би обухватио све те модалитете, притекао релативном одређивању казни. Ако казна није предвиђена за неко крив.