Naša stvarnost

GFRASIM PCPOVIĆ POSTAJE KALFA 29

Jedan od naimlađih šegrta pokušavao je, sakrivajući se za ledima drugoga,da kradom navuče jedan iskidani rukav od kaputa, u čiju mu se postavu uvukla u brzini ruka kad je gazda ulazio u sobu.

Gera ga le motrio odmah od početka. Gazdine reči su ga ipak napunile ponosom. Upalile su mu obraze, jer ih je radi SVOga mira morao razumeti kao odobravanje. ]I sad ovai mali ovde mogao je sve da pokvari svojom nesmotrenošću. Da propadne sva lepota trenutka!

— Ocepiću mu jednu. Gazda će se radovati da vidi kako sam StroZ.

U istom trenutku pljesnu šegrta preko nosa Gerina teška ruka.

— Kad gazda razgovara onda stoi mirno i slušaj!

Gazda je već bio pošao; na tresak i reči Gerine se okrete na onu stranu. Hteo nešto da reče, ali se samo očima zadovolino nasmeši i pođe prema izlazu.

— Vrag dečko! A baš sam mislio da ga danas, poslednii

dan nabijem. Da zapamti ovai lebac. Ali on bećar... domiŠian... he... Be... — Haide brzo na posao — okrete se on šegrtima — Ne

treba ni časa gubiti. Vreme leti, vreme leti. Treb ašto više uhva–titi i iskoristiti. Jer će posle pitati starost gde ti je bila mladost! Haide brzo.

Papuče su šljapkale za njim po hodniku. Štap se vukao za njim i galamio po cementiranom podu.

— A šta tvoja starost pita, budalo matora, — mrmljao je Jova za njim. Sve neki saveti i moralne pouke. A zašto ne daš da doručkujem što. Misliš valida ne bih znao pojesti. A!

— Tako nećeš daleko otići. Šta ti je danas — reče mu Osorno Gera. Sve treskaš, sve vičeš nešto, sve si nešto nezađovoljan. Šta bi ti hteo. Šegrt si bato, nisi princ!

— Lako le tebi da pričaš...

Još se čula stroga batina kako tutnji hodnikom.

Kafe su se prevrtale u postelji i u mislima se dovijali šta da mu opsuju sem uobičajenih psovki.

— He, he, — peo se stari uz stepenice svoga stana —- biće nešto od njega. A Vasa ništa ne govori o detetu. Svinja.

Njemu je njegov poslovođa bio toliko mrzak i nedrag, da nije mogao da ga se seti, a da nešto ružno ne pomisli o njemu. Njemu se stalno činilo da ga poslovođa vara, a on je bio vcć naučio na njega i nije mogao bez njega. Zato se i ovoga puta sa gađenjem seti poslovođine visoke i mršave figure i njegovih suhih gramzivih ruku. .

— Lopov, rođeni lopov, — naizad zaključi on.

BOGDAN ČIPLIĆ