Naša stvarnost

O SAVREMENOM ROMANU 71

Ono, međulim, šlo je značajno — i simplomalično — fo je da ovo nepoverenje prema romanu pada upravo u vreme kada se već završava razdoblje velikog francuskog romana (Balzac, Sfendhal, Flauberf) i kada se, sa Pariskom komunom 1871, jedna nova drušfvena snaga, radnička klasa, samostalno javlja na pozornici istorije. Ne radi se o tome da se književne pojave tumače neposredno drušivenim, ali bi isto tako bilo pogrešno ne videli onu sfvarmuu vezu koja se, zaobilaznim pulevima i vijugavim slfazama, vasposfavlja između jednih i drugih. Neosporna je činjenica da talas idealizma, misticizma i fradicionalizma olada sve jače zapljuskuje francusku misaonu delafnosi, i samim fim i književnost. Roman, književna forma, koja je i nastala i najjače se razvila u doba uspona građanstva, realističan po svojoj fendenciji i u svojoj suštini više no i jedna druga forma umelničkog izražavanja, prvi je pretrpeo reperkusije ove promene ideološkog slava u novoj fazi razvitka francuskog vodećeg drušiva. Stav nepoverenja pesnika prema romanu može da se fumači dvojako: bilo kao znak samokritike pred novim zadacima, bilo, što je mnogo bliže istini, kao nenamerno i nesvesno priznanje nemoći i nesposobnosti da odgovore fim zadacima. U svakom slučaju, iz klasične formule romana, izgleda da je u Francuskoj, oko 1870, bilo izvučeno sve što je moguće bilo da se iz nje izvuče.

Ne znači, međufim, da je, u ovom periodu vremena, produkcija romana bila manje brojna. Na profiv, i to nije ni u kakvoj prolivurečnosti sa gornjim fvrđenjem, prosečan, fipičan građanski roman svih preliva, upravo je i stvoren u Francuskoj fih godina, roman koji, pored pariskog bulevarskog pozorišnog komada, sačinjava neophodnu rekvizitu onog ograničenog, neherojskog, prislojnog i u isfi mah lascivnog prizora, koji se zove dobro siluirani građanin u svim delovima sveta, gde je prodreo makadam, folelja, berza i ozakonjeni i stilizovani život ljudi koji žive na račun drugih ljudi. Jer, uprkos grandioznog primera Zole i još nekih refkih izuzetaka, ni najmanje ne bi bilo smelo reći da je roman u Francuskoj ovoga doba pao u sumnjive ruke, čije su spreinosti ipak bile dovoljno velike da ispisuju one mnogobrojne, šarolike i komplikovane stranice, i lime zadovolje pofrebu za lakom lektirom, dostojnom jednog društva koje se već počelo da spušta sa vrhova velikih duhovnih napora, preiposltavljajući im uljuškanost fradicionalne misli i ugodnog živola. Tako da ofada sve šlo je važno i značajno u Francuskoj razvija se uglavnom uprkos volji i stremljenjima ovog društvenog sloja. |

Treba samo potlselifi na imena Claude Farrčre-a, Paul Bourgel-a, Henri Bordeaux-a, Maurice Barrčs-a, Pierre Louys-a i neizbežnog Georges Ohnel-a, pre rala, a posle, na Paul Morand-a, Pierre Benoilt-a ifd. i na opef neizbežnog Maurice Dekobra, kojima se ne može uvek odreći lfalenat ili bar vešlina, pa shvatiti brojnost le produkcije. To su romansijeri koji su pružali i pružaju imućnom svefu onu laskavu sliku o njemu samom, sliku koja ga golica, zanima i bezopasno uznemirava. Njihove romansijerske