Naša stvarnost

O SAVREMENOM ROMANU 73

Naluralizam, krajnja forma sfarog realizma, proizašao je uglavnom iz dodira pisaca, čija umehnička shvatanja i osečajnost, po fradiciji, ostala su ista kao kod ranijih, za svoje vreme, zaista velikih pisaca, i ove nove čovečanske slivarnosti, za čije razumevanje i izražavanje, oni nisu bili dorasli. Obuhvatfiti i izraziti ovu živu ljudsku mašineriju, koja se zove moderno društvo, delo samih ljudi, al u kome se gubi čovek, namelalo je romanopiscu, koji je, po Fielding-u i Balzac-u, „sekretar privatnog života”, zadalfke i dužnosti, za koje prosto posmatranje i „prilježnost” jednog čak i vernog zapisničara, nisu bili dovoljni. One snage koje su pokrefale ljude i o kojima govori Lafargue nisu fako lako vidljive i čulno date kao u vreme kada se čovek hvatao u koštac sa čovekom na jedan toliko vidljiv i opipljiv način, kako je to bilo još u vreme Balzac-a. Još Flaubert je govorio „Opservacija je drugostepena osobina u književnosti”. A nafuralizam, u ofsusivu drugih mogućnosti, upravo je nju polencirao. Otuda ulisak koji se dobija kod čitanja naluralističkih romana i priča, da su pisci videli sve, svaku pojedinost, pa ipak ništa. Pa ipak, najbolji među njima, kao Maupassanf, a naročifo Huysmans u prvim svojim delima, dali su, ako ne stvarnu dramu ljudi, a ono svakako sliku degradacije i osakaćenosfti čoveka, što je njihovom umetfničkom gledanju i stva– ranju jedino i moglo biti pristupačno. Njima je nedostajala ona potrebna feorijska sprema, da, na primer, u „bedi ne vide samo bedu, već i njenu prevrahničku snagu koja će uskoro da menja svet”. Pesimizam naluralista objašnjava se baš ovim nedoslafkom perspektive i pravilnog gledanja na svet. Time se objašnjava i to da oni nisu mogli da uvide da je čovek onakav kakvog su ga oni videli i prikazali, kao nagonsko biće, zver, kome nema izlaza iz osrednjosli, ograničenosti i skučenosli, samo rezulfaf njegove prvensiveno drušivene uslovljenosli, ali da nije takav i po svojoj „pravoj” i „večnoj” prirodi.

Danas kada je nafuralizam mrtav — zamašna dela kao šfo su Vovage au bout de la nuit i Mort a credit od Cćline-a, ne mogu” ipak da ga ožive; i suviše su pozno došli — možemo s pravom

da smaframo da najkrupnija figura te škole, njen šef i teoretičar, Emile Zola, nije veliki ni značajan po fome što je sfivorio „eksperimentalan roman”, „flotografisao” živof, skrupulozno beležio defalje, davao „tranche de vie”, već šio je bio prvi veliki moderni pisac koji je osetio i pokušao da prikaže savremenog čoveka dominiranog i uništenog socialnom nužnošću i šlo je, mada nepolpuno i dosfa nejasno, naslufio i pu} njegovog oslobođenja. On je prvi analizirao i prikazao giganfiske ekonomske organizme moderne epohe i njihov uficaj na karakter i sudbinu ljudi [Au bonheur des dames, L'Argeni ild.). On je isto tako prvi, i to ne samo u Francuskoj, shvatio da postoji jedan nov predmet za romane i umefnosi uopšte, dostojan više no išta da bude uobličen, na ime radnička klasa, čiju je snagu a ne samo bedu osetio i izrazio u Germinal-u (1885), romanu iz života rudara.