Naša stvarnost

78 DUŠAN MATIĆ

„Nesvesno” i „podsvesno” bilo je u vazduhu. U francuskoj književnosli simbolizam bio je već davno uneo femafliku fajanstvenog i podsvesnog. Mallarmć je pisao već dvadeset i više godina pre Toga „što naša dvostruka nesvesnosft produbljuje”. Proust je dao ne samo psihološku analizu, već i analizu te psihološke analize. Produbljujući svoj unufrašnji živof, svoje snove, svoje želje, svoje strasti, našta je mogao da naiđe, ako ne na spoljni svef? Na svet snobova, salonara, bogatih besposličara, svet nadživelog plemsfva i visoke buržoazije, plemstva koje živi od svojih zvučnih imena i za njih, i visoke buržoazije koja želi da se izjednači s njim u manirima i načnu živofa. Drama ni najmanje pofresna. Svet koji nas ne može sfrasno da inferesira. Njegovo delo nije direktno slikanje ovog drušiva. Ono mu je služilo samo kao pomoćni materijal u njegovom fraganju za izgubljenim vremenom. Kako ga je on bio izgubio u fom društvu, desilo se da je, fragajući za prohujalim vremenom, ocrfao nekoliko nezaboravnih tipova iz fe sredine, fipova koji se po svojoj plastičnosti izjednačuju sa fipovima Balzac-a. Međuhlim ova fražnja nije imala za cilj samo prosto autobiografsko beleženje, već je imala da znači i fražnju jednog esfeskog uživanja, građu za jedno umehničko delo. To čini lajfmofiv i zamenjuje radnju u njegovom ogromnom delu. On vidi to estesko uživanje u iznenadnom i neočekivanom spoju jednog prošlog i jednog sličnog aktuelnog ufiska, kada se najednom u čoveku budi davno zaboravljena prošlost, dole sakrivena našim površnim Ja. Za Prousta to nije samo esfeltsko uživanje, to je akt saznanja kojim se ofkriva naše pravo istinsko Ja, i samim fim, kad se govori ovim filozofskim jezikom, prava sfvarnost, prema kojoj sve oslalo je privid i obmana. Karakteristično je međutim i za Proust-a da je, idući suprofnim putem od naluralista, putem unufrašnje analize, došao u krajnjoj liniji, do isfih zaključaka o „pravoj” prirodi čoveka, do kojih su došli i oni: čovek je, i po Proust-u, biće čije su najlačnije oznake glupost, ograničenosi, fafalizam, fradicija i tašlina.

Iskupljenje od toga Proust je fražio u saznanju i umefnostfi. Prirodno je da jedan sloj ljudi, koji još živi, iako je izgubio razloga da živi, fraži smisao svog besmisla u odblescima živofa umesto u samom živolu.

1914 godine, pored miliona ljudi, pošao je u rat i Henri Barbusse, po ubeđenju pacifista kao čovek, i nafuralista kao pisac. Hleo je da bude sa onima koji su narod. 1916 godine iz ovog pravog pakla, pisac jednog drugog Pakla, koji je bio fričarija prema ovom isfinskom, izneo je Oganj, knjigu koja je bila prvi i najstrašniji dokumenf o rafu i njegova neopoziva opfužba. U tom rafnom romanu, kako su nazvali Oganj, sjedinili su se natfuralista Barbusse i pacifista Barbusse. Nafuralistička metoda kao da je ovde našla svoju najtačniju i poslednju primenu. Sfraholfa, zahukfalost rafa, napušlenost, razbijenost ljudi i njihovo izjednačavanje pred smrću, mogli su da nađu svoju fačnu, svoju izlomljenu sliku