Naša stvarnost

80 DUŠAN MATIĆ

imena: Malraux, Aragon, Guilloux, Nizan. 1919, oni su fražili ljude; danas, oni su ih našli u radnom čovečansivu. Pisali su fada da fraže ljude; danas pišu, jer su ih našli, i pišu za njih.

Svi elemepnli koji su bili pofrebni za stvaranje novog romana, zaobilaznim pulevima, koje u isti mah objašnjavaju i istorijski događaji i sami ovi ljudi o kojima je reč, našli su se na okupu kod njih. Jedno ispravno i napredno opredeljivanje u svefu koji je podeljen, kod njih je bilo sazrelo. Pesnici u pravom smislu te reči raspolagali su dragocenim sredsifvima izražavanja koje im je evolucija francuske poezije za poslednjih sto godina sfavljala na raspo– loženje. Želja da upoznaju sivarnost onakvu kakvu je objašnjava i njihovo lutanje, i onu sfrasf sa kojom su lomili idole i cepali mrežu obmane koja im je sakrivala svet. Od prvog frenuika oni su lupali na vrata jednog novog realizma. Ne smatrajući pisanje kao unosno upražnjavanje jedne profesije, oni su se radije fesno povezivali sa burnim živofom svoje epohe. Sivarnost za njih nije bila predmet konfemplacije već prakse. Kao nekada Servanfes, Daniel Defoe ili Balzac, osetili su i razumeli da živefi i pisali, pisafi i živeti nisu prolivurečnosfi. Pojam života za njih je prestao da bude jedno mufno neodređeno osećanje, već je dobio određen smisao i pravac. Taj smisao nije im pružila njihova klasa — kolevka već radno čovečansivo, koje već izgrađuje svoj svel. Pisali roman, na primer, poslala je za njih akcija, a svest akcije radnog čovečansiva ulazila je u njihovo pisanje kao rudarska lampa koja osvelljava mračne kutove svelfa u kome su oni živeli, i koji su mislili da poznaju, ali koji su tek sada jasno sagledali.

Da li Remboovsko bekstvo i gađenje na Evropu, ili kakav drugi razlog, naprimer arheologija, fek nekoliko godina posle rafa Malraux se našao na pulu za Daleki Istok. Malo je važno šla je on famo mislio da fraži i nađe, ali ono što je našao, to su bili ljudi uplefeni u veliku borbu za slobodu i izgradnju novoga svela. U Kini video je ljude za koje su život i smrl, borba, smisao živola, njihovi poslupci i njihove reči dobijali infenzitet koji se izdizao do herojsiva i koji je Malraux-u ofkrio jednog dubljeg i nOVOG Čoveka. Počinje jasnije da gleda svet oko sebe i njegova zemlja koju je ostavio ukazuje mu se u drugom svellu. Kao i ovi ljudi tu, na Dalekom istoku, koji su podeljeni i čiju surovu borbu aktivno prafi, on oseća da se fakva ista borba, u drugim oblicima, vodi i u njegovoj zemlji, i on sada raspoznaje jasnije šta ima da voli, a šla da mrzi u njoj. U svojim romanima on je prikazao te ljude sa Dalekog istoka i njihovu borbu. Njegov najbolji roman svakako je La Condition humaine [Čovekov položaj]. U poslednje vreme dao je jedan roman o Nemačkoj Vreme prezira [Le femps du mćpris] u kome je opisao život onih koji se, bezimeni, bore za slobodu Nemačke u samoj Nemačkoj.

Do sada Malraux još nije dao roman o Francuskoj. Njegovo shvafanje romana i života predodređuje ga, izgleda, za mesta (i leme) u kojima se odigravaju najošfriji sukobi između dva sveta koji se danas bore. Nije čudo što ga vidimo u Španiji, a danas,