Naša stvarnost

O SAVREMENOM ROMANU 81

radi Španije, u Americi. Po svemu izgleda da ovaj čovek koji pisanje ne odvaja od drušivene prakse, preiposlavlja da živi roman današnjice, nego da piše danas roman o njoj. :

Prvi veliki ralni roman pojavio se lek 1935. Nekoliko rainih knjiga i romana koji su u međuvremenu objavljeni od izlaska Barbisovog Ognja, nisu nikada dobili njegovu aufentičnost i neposrednos} ljudskog dokumenta, a nisu ni umelnički postigli neku zavidnu visinu. lako se u Crnoj krvi ni jedanput ne pojavljuju ni rov ni fronf, ova knjiga baca na rat jednu svirepu i razdiruću svellosf, isto onako svirepu i razdiruću kao šlo je svellost koju baca Oganj, kao što je to rekao rano preminuli darovihli francuski pisac Eugčne Dabil.

U svim dosadašnjim rafnim knjigama, u svim fim beleženjima ranih sirahola i užasa, nalazi se, ako smem fako da kažem, neka vrsta pitloresknosti, istina krvave i svirepe, ali ipak pitoresknost, nalaze se lu ljudi koji su borci, koj su fu slučajno skupljeni, izjednačeni samo pred smrću, na kraju krajeva izolovani, tako da su njihove radnje izuzefne i njihov revoll često iskidan i slučajan. Raš u lim knjigama pojavljuje se kao iznenadna ogromna kalasirofa u kojoj ljudi ginu ili ostaju usplahireni, izgubljeni, survani, a o svemu fome nemaju vremena čak ni da daju sebi računa. U Crnoj krvi rat ne ubija samo živof, ral uništava razloge da se živi. Guilloux je video razorno dejstvo rata u njegovoj celokupnosti. Kod njega ne: umire čovek samo od kuršuma i granata, već je čovek pogođen u svojoj unufrašnjosfi, ubijeno je sve ono što je u njemu najprisnije i najdragocenije. Samo prividno Crna krv je roman o ranoj pozadini. Guilloux nije hteo da slika pozadinu rata, već je nju upofrebio samo kao mračnu komoru u kojoj su slike rata dobile svoju pravu perspektivu. Kroz jedan jedini dan Guilloux-ovog romana, u poslednjoj godini Svefskog rafa, prolaze obligaina biskupija, gimnazija, pretsednik opštine, poslanik i nezaboravni profesor Cripure (Kriuma), vesfi koje dopiru sa fronfa o sfreljanju sina direktora gimnazije kao kolovođe pobune, pobuna vojnika na stanici, pesma inferniranih Rusa predveče, svečanost predavanja odlikovanja zaslužnim građanima, revolt Cripure-a pred svom hipokrizijom, dobro ugojeni šovinista Nabucet, mladi Bourcier koji se sprema na pu} u zemlju gde se jedino nešto čovečanski važno dešava na kraju 1917 godine, sve se fo oličava u jednom čoveku, u Cripure-u, koji očajno traži živof, sav razriven, izopačen i otudđen oko njega, ali koji se, on duboko veruje u fo, ipak može da dohvati. Samoubistvo Cripure-a na kraju romana znak je da se taj mogući živof u ovakvom nemoguće uređenom svelu ne može ni da dohvafi ni da iznese.

Za procenjivanje novog realizma i progresa koji ova koncepcija unosi u književno slvaranje, nišla nije foliko poučno kao poređenja Aragonovog prikazivanja predrafne Francuske sa prikaziva– njem istog doba mnogobrojnih francuskih pisaca. Ono što je izgledalo mnogima samo kao apstraklan zahfev, kao šema, u kojoj

6