Naša stvarnost

89 DUŠAN MATIĆ

se neopravdano meša politika i poezija, ona polfreba za pisca i pesnika, naprimer, da poznaje nevidljive, a tako stvarne fočkove i kajševe društvene mašinerije, ona duboka fežnja da se ne zadovoljavaju viši jednostavnim prostim beleženjem po receptu nafura– lističke škole, ona nužnost da se stave na fačku gledišta dialekfičkog maferializma, koji jedini baca fačnu sveflost na današnje događaje.i ljude, našlo je svoju potvrdu i opravdanje u Bazelskim zvonima i Lepim kvartovima Aragona. Ako se kod Proust-a, u gustom fekstu njegove psihološke analize, i naslućuje izvesan broj ocrtanih ličnosti, one kao da žive ni na nebu ni na zemlji. Kod Aragona živi cela fa Francuska, isprepletana infenzivnim ličnim doživljajima i objektivnim uslovima njihovog života, Francuska ponesena fočkom istorije, koja se u Aragonovim knjigama prefvara u veliku poeziju. To je Francuska Poincarć-a, frogodišnjeg vojnog roka, anarhista, Jaurčs-a, u kojoj iščezavaju fijakeri pod naletom nove induslrije automobila, u kojoj izbija veliki štrajk šofera, Francuska u kojoj se okuplja revolucionarna Evropa oko mrtvog fela Lafargue-a i njegove žene, Marx-ove kćeri, i u kojoj ljubav, samoubistvo i mržnja imaju boju i ukus svog vremena. O rafu se ne govori mnogo, ali se on udiše sa vazduhom. Lafcadio, ličnost iz Vafikanskih podruma Gide-a, najinferesaniniji tip koji je francuska. književnost pre rafa dala, samo je jedna mogućnost čoveka u poređenju sa Cafherine-om ili Edmond-om u Bazelskim zvonima ili Lepim kvartovima. Mnogobrojni tipovi Aragona žive pravim životom ljudi, koji su lepota, ali pre svega istina.

Aragonovo shvatanje romana, ilusfrovano ovim prvloklasnim realizacijama, doprinosi vrlo mnogo obnovi romana uopšte, i formalno i sadržajno. Odbacujući opisivanje radi opisivanja, toliko zloupotrebljavano od nahturalizma, sivar čiste konfemplacije, kao i psihologiziranje, dovedeno do maksimuma kod Proust-a, isto tako stvar kontemplacije, iako ovog pufa unufarnje, Aragon kroz pričanje [rćcif} akcije, čime obnavlja fradiciju Balzac-a. i Stendhal-a, daje ne samo slike spoljneg svefa i analize unufranjeg živola ljudi, već viziju fog svela i fog života, spojeni u samoj radnji, i prema fome u aklu pričanja, koje sadrži u sebi i smisao viđenog i pravac _ u kome ima da se gleda ono što se kroz pričanje vidi. Jer, „materijalizam sadrži u sebi u neku ruku duh opredeljivanja i primorava, u svakom prikazivanju događaja, da se neposredno i ofvoreno stavimo na fačku gledišta jedne društvene grupe”.

Mogućnost ovog zamenjivanja spoljnjeg i unutarnjeg opisiva– nja dinamikom pričanja, bilo je omogućeno upofrebom fakozvanog unufrašnjeg monologa, čije slobodno i vešto iskorišćavanje, utakano u celokupni razvoj romana, bez one sistemalizacije kao kod James Joyce-a, olakšava, umesto da ofežava, kao kod ovog poslednjeg, pričanje radnje od nepofrebnog balasta opisa i od zadržavanja akcije zbog psihološke analize postupaka pojedinih ličnosti, To vraća roman poeziji, fj. jednom konkretnom i inftenzivnom slikanju ljudskog delania i osećajnosti. Između čitaoca i tog slikanja ne leži neka unapred usvojena šema poslupanja ili