Naša stvarnost

O SAVREMENOM ROMANU 83

fumačenja, od čijeg usvajanja ili neusvajanja zavisi i usvajanje ili neusvajanje date slike.

Roman, kako ga shvata Aragon, nije razvijanje ni jedne teme ni jedne feze. Nikakav pismeni zadatak. Roman nema da nadomesti ni sociologiju, kako je mislio Zola, ni istoriju, kako to misli većina pisaca isftoriskih romana. Njihove posebne zadafke ne rešava roman, ali su oni za romansijera nužan insfrument radi pravilnog sifuiranja ličnosti u romanu. Radi toga Aragon prekida sa tradicijom prenošenja sivarne sredine u jednu imaginarnu, već uvodi među svoje imaginarne ličnosti stvarne i istoriske, ali samo onako kako se one ukazuju kroz fantasmagoriju njihovih savremenika. Ovim spojenim sudovima imaginarnog i stvarnog Aragon uspeva da svojim imaginarnim ličnostima, ovim konkretnim istoriskim siluiranjem, da ubedljivost stvarnosti, a. stvarnim istoriskim ličnostima, onu boju fantastičnosti i fantomalnosti koje one slvarno i imaju, posmafrane kroz prizmu savremenika, jer njihovo izuzefno osvelljenje na planu istorije, one ne nose toliko sobom, koliko je dobijaju od svog socialnog položaja. Clemenceau, Jaurčs, Henri Bataille ifd., u romanima Aragona dobijaju onaj svoj vremenski lik koji su nosili pred svojom epohom, i to mnogo vernije nego što se fo dešava u romansiranim biografijama, čiji pisci previđaju najčešće u slikanju svojih ličnosti one koje su ih gledali kako delaju i pod čijim impresijama i sami su delali, delajući na jedan posredan način i na same fe ličnosti.

To dopušta da se u romanu ne slikaju samo prosečne ličnosti i prosečne situacije, već i izuzelne, a da se fime načelo novog realizma ne napušta, načelo koje zahieva „pored verodostojnosti delalja i tačnu reprodukciju fipičnih karaktera u tipičnim situacijama” (Engels), jer kako je govorio Balzac „ne samo ljudi već i glavni elementi života formulišu se fipski”. Ali „fipsko” ne znači prosečno, a još manje banalno: naprofiv, izuzefno može da sadrži u sebi više fipičnosti od „normalnog”. Jer s jedne sfrane svaki čovečiji život je jedna kraća ili duža nepredviljiva avantura, iako, s druge sfrane, pretstavlja nužnost koja se može odrediti od počelka do kraja. Nigde foliko jasno kao u ljudskom životu jedinstvo slučajnog i nužnog ne izbija na površinu. Romansijer koji upravo ima da daje sliku jedne epohe u subjektivnom doživljavanju onih koje je nose, mora da zna da je „svako lice jedan tip i u isto vreme jedna sasvim posebna ličnost”. Aragon je svoj veliki talenat stavio u službu tog slikanja svoje epohe, u isti mah tipskog i beskrajno individualiziranog.

Da dajemo istorijaf savremenog francuskog romana nije bio naš cilj. To prevazilazi granice jedne beleške, Želeli smo samo da ukažemo na nekoliko karakterističnih momenafa u njegovom raz– voju, da ukažemo na nekoliko sasvim savremenih dela koja su više nego značajna za obnovu romana i koja potvrđuju da je novi realizam jedino sposoban da pruži novu formulu romana koji može da bude izraz današnje složene i burne društvene stvarnosli.

6*