Naša stvarnost

64 ARAGON

Ono što čini neocenjivu vrednosi ovih nekoliko dela, io je na prvom meslu duboka čovečanska poezija koja ih natapa. Rascep između poezije i romana koji je postojao ne samo u francuskoj književnosti — fu je fa pojava našla samo svoj najtipičniji izraz — i učinio da se roman fretira kao niža književna vrsta, sa ovim ovde pomenulim delima, počinje da iščezava. To poslepeno menja i prirodu samog ovog pesničkog oblika. Roman se preivara u neku vrstu novog eposa koji neće biti stari klasični epos (on je odigrao svoju istlorisku ulogu), već jedan fip novog eposa — romana, čije konture mi možemo zasada samo da naslućujemo, ali u kome se svakako neće davakti samo isečci spoljneg živola ljudi, ni samo isečci njihovog unufrašnjeg živola, već će bifi epopeja ljudske delatnosti. Neophodno je ovde potsefiti na Raskrčenu ledinu i Tihi Don Šolokova, u kojima ovi epski elemenfi još snažnije provejavaju nego kod Aragona, Guilloux-a i Malraux-a, šlo je razumljivo, jer u Francuskoj romani novog realizma imaju za predmel još uvek drušivo kome ovi pesnici pripadaju i ne pripadaju u isti mah. Zbog toga su njihova dela, pre svega romani prokazivanja i kritike. To prokazivanje i kritika izbijaju iz same srži obrađenog predmeta. To prokazivanje sramofe prošlosti i njeno puno osvelljavanje i razumevanje „zahfeva od pesnika da razviju u sebi sposobnost da je mogu posmairali sa vrhova velikih ciljeva budućnosti” (Gorki).

Dušan MATIĆ

LEPI KVARTOVI {Odlomak}

Sa ružičastog, nabranog abažura, elekirična svellost spušltala se niz izdubljeno bronzano podnožje lampe, kupala je čipkani zastirač na crvenom mermeru noćnog sločića od svefle hrastovine, porcelanski časovnik u holanocskom stilu, nož za sečenje hartije od slonovače sa srebrnom drškom, ukrašenu đurđevkom, Tri ili četiri žute knjige, kraj uvijenog gajlana i golu mišicu, debelu i pomalo omekšalu, koju je ovlaš dodirivala famna kosa. Zatim se svellost uvlačila u rublje: vrlo fini čaršav sa izvezenim velikim G, i jednostavnim ažurom, čaršav koji je podizalo naslućeno felo gospođe Grezandaž koja je čitala, Vladala je dobra, prijafna fišina, zaglušena senkom i ćilimima, vrlo retko polresana samo ublaženom hukom autobusa.

Eliza uzdahnu. Šum koraka u dubini kuće odiže je sa jastuka. Nosila je zatvorenu košulju od belog platna sa širokim rukavima koji su se srozavali pri nalakćivanju. Sa ivice oborene kragne padalo je s obe sfrane po pet porupčića, izumirući na grudima. Rasplefena kosa vraćala joj je izvesan mladolik izgled, ali u bori između očiju bio je označen svakodnevni nemir. Da li je Rišar? između vefrenjača, krilafih kapa i plavih drvenih holandskih cipela, ona vide da je ponoć već bila prošla. Zaista je bio Rišar.