Naša stvarnost

90 LOUIS GUILLOUX se zanese i šešir mu se olkofrlja na zemlju. Uhvati se obema rukama za glavu, štiteći svoje uši, kao deran koga ćuškaju.

Kriuma je duvao kao iznemogla životinja. Cviker mu je bio otskočio i klafio mu se na grudima. On ga postavi na meslo hitrim pokretom.

Nabucet dođe k sebi. Preslade da štiti svoje uši, pokaza zgužvano lice, sa jednim obrazom bledim a drugim crvenim kao paprika. Kakav šeboj! Ali Nabuce? nikada nije zadugo gubio svoju hladnokrvnost. Čak i u jednoj ovakvoj prilici, on je hteo da ostane gospodar nad samim sobom, miran, svetski čovek, i pokušao je da se nasmeši.

A! ovoga pula, imao ga je u rukama, i fo valjano! Jedna je pomisao nicala u njegovoj glavi, zasenjivala ga. Kakva sjajna prilika da navede Kriumu na... „Sad ću ga izazvali na dvoboj!” — Šta je rizikovao?

— Nećekfe biti iznenađeni, mislim, reče on, nećele biti začuđeni, gospodine, ako sutra ujufru dobijete jedno pismo...

— Kako! Jedno pismo?

— Tako se fo obično poslupa.

— Poslupa?

Na kakav će sad nov način konformizma Kriuma još naići.

— Moram da vam napišem pismo kojim ću vas obavestiti o izboru svojih sekundanata.

— Oho! odvratfi Kriuma. Oho! gospodine! dosta šegačenja, molim vas. Svršimo sve fo ovog časa.

Nabucet se sažaljivo osmehnu.

— To se ne radi.

— Ponovife?

— To je profivno uzusima.

— Ah! manimo. Rešimo ovo pitanje na licu mesta, velim vam. Zašlo čekali, zašto sve fe izmolacije? Uf!...

I Kriuma progundža dva pula neku vrstu malog: „He! He!..

— Pismo! promrlja on, uzvraćajući Nabucel-u njegov sažaljivi osmeh.

Ah! što nije imao fu, u džepu, svoj pištolj! A Nabucet drugi pištolj! Udaljili bi se ne gubeći vremena. Prvo usamljeno mesto, i on bi mu smrsio konce, tom ... toj mokrici. Poslednji put kada se bio vežbao pištoljem na žalu, nije išlo tako rđavo.

Onaj drugi se stalno smeškao, smešak žut i zao, koji je ofkrivao njegove lažne zube.

— Trebalo je da predvidim, reče Nabucel, trebalo je zaista da se setim da vam ni u pitanjima dvoboja kao i nigde, regularnost neće godifi.

— Kako? zagrme Kriuma.

— Zna se ko sle...

"„

— Ah! Zaboga ... ćuhlile .... | još jednom, svršimo to na licu mesta. Hajde, brzo, recite sat. — Kako?

— Mesto: