Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

96 МАРКО НАР.

бом повукле, да се дуго нисам могао да растанем са својом одмарачом, него сам у екстази зуриоу бељкасто небо, по којему звезде трепераху као _ дремљиве. Дружина се беше већ давно разишла по кабинама, и ја сам могао да несметано узлећем за својим мислима.

Џа куд су све крстариле, како ли се једна за другу вевивале те мисли, то би мучно било испричати: тек у неко доба. стадох да размишљам о оном заврзану што нас је јуче за. трпезом гњавио својим „напретком ХХ века“ и својим „позитивизмом“. Па ми падоше на ум велики Наполеон и његов одговор француским научницима, који га једном приликом у Египту салетеше и стадоше да му доказују како Бог не може никако постојати. Наполеон диже сместа очи к небу, које беше осуто звездама, па им лаконски одговори: „Врло добро, теззтеш, али ко је све те лепе ствари начинио“ Као што је наравно, дотична господа не могоше да на то питање даду исцршна одговора, као што га дојако не дадоше ни њихови епитони, научници данашњег времена. Напредак! Наука! То су заиста врло красне речи, с којима се хоће да означи један од многих путева којим људи теже за истином; али за сваког правог научника који се јави, за сваког Дарвина или Пастера,колико брбљавих колпортера надринауке, колико интелектуалних „Кебепдег-а“, попут оног нашег намерног друга за бродском трпезом!

Наука, она права; наука која признаје релативност људских напора, и која се у њиховим границама креће: така је наука, бесумње, стекла големих заслуга, почињући од открића најпростијих физичких закона, па до знаменитог проналаска антидифтеричког серума и Рентгенових зракова. Али кад такозваног цивилизованог човека прилике доведу да упитним погледом промотри велике тајне свемирског живота који га окружује, он се и данас осећа, отприлике, на оном истом ступњу напретка, на ком се налажаху Ведски пастири, поклоници сунца,

Х