Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

НА ЈАДРАНУ

17 августа 1910.

Мада, је лето у пуном јеку, оно је јутрос, у зору, кроз притворено оканце над креветом моје кабине, доста, осетљиво пиркало.. Тај поветарац, голипајући ми ноздрве, трже ме иза сна, и ја се одмах исправих на кревету да погледам где смо. Пароброд је стојао непомичан; па иако не мотох да протурим главу кроз узвани прозорак са ћерчивом од жутог лима, оно умотрих једнако спрам себе, у јутарњој румени, парче питомог, на око врло пријатног игала и, пароброду уз бок, овећи чамац који бејаше довезао пошту са Супетра на острву Брачу.

Обучем се сместа и истрчим на кров лађе.

Море је било застрто по својој површини слојем танке магле, која се убрзо разиђе, чим взагрејани ваздух попи пару над водом, и сада могох да слободније промотрим китњаста острва што се туда, низ морску пучину, у великом броју растурише. Тако смо пловили до отока и вароши Хвара, где се поново устависмо. Поглед на ову малу, врлетним дитицима заокружену варош, у највећој је мери интересантан. Хвар се у свету прославио као лековито место првог реда, али лековито место —- без гостију. Њему је, наиме, усуд усудио да га најчувенији лекари у звезде дижу, али му ниједан од њих не шаље своје клијенте на лечење. То је, иначе, судбина многих климатских станица у Далмацији, које стручњаци хвале и узносе само у теорији. Како већ било, та пасивна репутација није опет једина внаменитост убаве Лезине (Хвар се италијански зове Гезта); има у Њој још много чега, што је вредно да се спомене. Гое ће доћи ред у своје време и на своме месту. За. овај мах треба одати васлужену пошту прекрасној збирци рујних, тек уловљених јастога, што их је на лађу донео и кувару предао је--