Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

224 — _ МАРКО ЦАР,

"да буде она, „Огигија“ — постојбина божице кудраве косе — о којој говори божанствени Хомер. Излишан посао, додуше, но који потпуно одаје ћуд немачких научника ! Та ми и не кажемо да та господа, немају право; шта више, ми бисмо им веровали чак и онда, кад би нам стали доказивати да тог Калип-синог острва. није, уопште, никад ни било, као што није никад било ни његове божанствене сопственице. Ал та лепа нимфа постоји, опет зато, као што постоји и њено острво; опа постоји и постојаће вечито у дивној варци Хомерове поезије; и ко се једаред бу"де с њоме упознао, тај је лако неће заборавити, па ма њено баснословно острво замишљао овде на плавом Јадрану, или тамо негде, на мору јонском! Што се мене тиче, ја то острво радије гледам у овом нашем „Ластову, некад сопствености српских Немањића, у толико пре што ми у томе иде на руку и само предање. Бајка, рећи ће неко; па нека је и бајка. На Ластову се међутим — да би илузија била потпуна — десила и красна шпиља, налик на ону у ко_јој је „краснокосмата живела нимфа“.

„Около шпиље сва се расцвала шума и расло Различно дрвље, топола и јова и мирисни чемшрес.“

Али је, нарочито, ту дивно сјало, као што ево „овуда и данас сјаје, јарко сунце Хомерово!

Величанствена природа задржава непрекидно свој живописни карактер до самог Дубровника, тако да је путнику мучно изрећи који је крај од кога лешши. Још једно овеће острво, Мљет, богато и оно историјским успоменама, привлачи с десне стране наше погледе својим шумом обраслим висовима, па онда видици на отворено море постају све то шири и грандиовнији. Сунце већ увелико нагиње западу, расипљући по модром као чивит мору своје последње зраке. У ово доба дана је море мирно као уље, и

1 Дубровчани откупише 1216 г. острво Ластово од српсског великог жупана Стевана Немањића.