Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

НА ЈАДРАНУ. 25

наш брод плови тихо и нечујно по његовој равној површини, јер се због смањене парне снаге не осећа | ни потрес од вретена у дну његовом. Само нас још благи поветарац на крову опомиње да гвоздени колос под нама крчи себи пут кроз тиху атмосферу“ опалинске боје, што се шири око нас. Најзад пароброд закрене у залив колочепски, мимоиђе острвце“ Даксу и уђе у китњасту грушку луку. Што насу придворје славнога Дубровпика!

Пространу ову луку заокружили су амфитеатрално красни брежуљци, насељени живописним становима. Са севера сури Срђ, с југа Хладница, велика и мала Џетка, са хумцима. Крвавог Брда и Бабиног Кука — све то засађено борјем и чемпресом. Северно.се дубоко у суху земљу увлачи морски затон, у који се излива, река, која даје име целом крају и која одмах ту, на пушкомет даљине, избија, хуком из каменог ждрела. Од саме вароши, која лежи с оне стране хумског слемена лападског, ми још ништа не видимо, али, у накнаду за то,-имамо“ пред очима. панорам који се оригиналношћу својом издваја од свега осталог што смо на овом путу гледали. Пароброд се лагано приближује пристаништу, дуж којег се нанизао леп број старих и нових згра- | да, међу којима се, с јужне стране, истиче дворад Марина Ђорђића, отмено дело из краја ХУ! века. Али се већ спустио сутон, и ја те панорамске лепоте гледам више очима памћења. Оишавши на крај, узмем кола и за тили час ударимо касом по до зла бога прашњавој, но дивно саграђеној цести, што се одовуд пење к вароши, и који је у станцу камену усекао, ва време француске окупације у доба Наполеоново, чувени „војвода од Дубровника“, маршал Мармон. До вароши има обилат четврт часа вожње. Пут којим пролавимо пење се на Бониново и спушта на Пиле, до самих градских врата. Он готово стално иде рубом урвине, чије се првенкасто стење непрестано дроби и руши у провалију према. отвореној пучини. Цело то присојно прибрежје, ва-