Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ДУБРОВНИК

Утврђено је канда, у неким земљама Оредње Европе, да је Далмација земља сухопарна и до зла, бога. вратоломна, којом није лако, а ни паметно, путовати, (О времена на време усуди се опет понеки Швабо, ког земљади држе за пустолова, и особењака, да скокне до Опљета и Дубровника, па кад се с пута врати, он обично прича како су старинске варошице те кршевите земље врло занимљиве. И то је све. Но у чему и по чему су СОпљет и Дубровник, и сва остала Далмација, занимљиви, то се у извесним земљама још нткако не зна.

Па ипак би Далмација, са двојаког гледишта, требала да привлачи путнике: зато, наиме, што су њене природне лепоте исто тако оригиналне, као што су знаменити њени споменици уметнички. Позната, је већ необична конфигурација ове земље коју су равни народи узастопце отимали и преотимали, и с које је толико људске крви проливено, баш као око дивне невесте коју су сви редом жељковали. Далмација, је, као год и Италија, земља, „гдено кедар цвета", присојно тле са ког се у пролеће диже мирис шарених бокора, земља у којој се плаво пространство јужнога, неба такмичи о превласт са сињом пучином морском. Ал има нешто шчега, је ова земља, одвојила од свих осталих земаља на словенском Југу; нешто што јој обезбеђује јединствен положај у свету, а то је чињеница што је она, с једног краја на други, један драгоцен музеј архитектурни.

Монументална архитектура је данас, може бе казати, угинула, мада су људи, у ово наше прозаично доба, још прилично склони декоративном гизду. Свакојако, једно је извесно: наше доба не уме више да ствара лепоту наслаганим камењем,