Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

38 МАРКО ЦАР.

ла да се бори ова миниатурна држава, та је политика представљала, на неки начин, херојску страну њене историје. Дубровник је, уосталом, дивно знао да комбинује и међу собом споји мужевност и обавривост. Свесни своје слабости, његови државници умели су кадшто да се претварају, али их дипломадција није никад довела дотле да погазе задату реч, као што то радише многи државници, па и окруњене главе, на европском западу. Многи је прогнаник нашао заклона у Дубровнику, који остаде увек — успркос претња и застрашивања — свето уточиште пострадалих витезова.

Дубровчани плаћају данак Оултану, али кад у њихов град добегне српски деспот Ђурађ Бранковић, они га братски закриле и заштите од Муратовог беса. Уочи битке код Лепанта, они имадоше срца да се замере Селиму Џ, давши уточишта чувеном Џалином војводи Маркантонију Колони, који беше пострадао од морске олује на домаку Дуоровника. А по свршеном боју и победи хришћанског оружја, Дубровчани ступају као посредници између Турака и савезника Хришћана, ради узајамног повратка ратних заробљеника. А што да кажемо тек о ономе Миху Працату, дубровачком богаташу, који овако захваљује на даровима и одличјама, што му моћни ћесар Карло У нуђаше у замену за неку услугу: „Ја сам довољно богат, пресвијетла, руно; "те ми новаца не треба; краљ сам на својим бродовима, па. шта ће ми друге части 2 Слободан сам грађанин Дубровника, а за мене је то титула. над свијем титулама, цч другијет ми не треба.“ Можда у овом гордом одговору има понешто и доцнијег надометка, али га је у овом облику забележило предање, које је много пута значајније и за историју важније, но најсолиднија истина: Било како му драго, појава, овог врлог човека, који подсећа на велике карактере републиканског Рима, упада у очи и изгледа чисто невероватна у оно раскалашно доба, које је рађало људске накаве попут папе Александра. М и сина му Цезара Борђије; те није никакво чудо што