Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

52 МАРКО ЦАР.

30 августа.

Док смо јутрос једрили новеским заливом ка. Кумборском тесну, чича Готлиб падао је чисто у занос, посматрајући око себе диван призор мора на уранку. Око нас је све рудило у првом руменилу зорином; плаво море, том рујном светлошћу преливено, беше добило неку љубичасту боју по којој је тек настали поветарац ткао своје таласе. Чамад је живо одскакао и нагло падао, тако да сам морао с великом пажњом крмити, из бојазни да нас који крупнији вал не би запљуснуо и подушио. Но то није дуго трајало. Убрво се дадосмо на лево и закретосмо у увалу под Мељине, где је ових дана усидрено једно одељење убојног бродовгља.

Три оклопнице, постројене кљуновима у једном правцу, створише се пред нама, као да су истом изникле из воде. Прошавши крај њих, прочитасмо им састраг крупна имена од позлаћене меди: Карло У, Арпад, Бабенберг. Сем њих, биле су ту две крстарице, Сигетвар п Зента, и неколико торпиљарки, што су у тај мах крцале угаљ на Мељинском пристану. у

Угледавши те горостасне ђемије, госпођица. Ада се болно насмеши и, усиљеном неком равнодушношћу, примети :

— Пловитрадови који су позвани да бригу воде о срећи и безбедности тако званог „државног склопа.“ Штета, само што им је судбина така, да су често узроком несреће и смрти појединаца...

— Така је друштвена уредба — прихвати сухо стари сликар; — рат је једна ужасна нужда, неминован друштвени закон, невоља која се не да отклоНИТИ. Неминован друштвени закон % Па што се онда људи хвале да су свладали и укротили дивљу природу # Зашто се уопште боре против суровости и незнања 2 Шта нам онда вреди право и шта, уопште, значи цивилизација Признајмо, господо, право јачега, и онда ћемо барем бити доследни !