Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

94 је МАРКО ЦАР.

њени сунђер превучеш преко орошеног стакла, па ми успомене севају јатимице кроз главу, дозивајући ми у памет места кроз која сам пролазио пи лица која сам познавао.

Ни на ком месту мисао тако плахо не језди, нити је машта склона да тако ћудљиво врда, као кад је “човек ноћу сам на води, у топломе поднебљу а под звезданим небом. Ја се чисто осећам раздратан и некуд пријатно узбуђен, као да сам посркао неко чаробно пиће или се намирисао етера.

Лагана ваздушна струја, што вечером долази с краја, растире по мојој кожи тек осетну, слану росицу, која ме по лицу голица као пољубац милог чељадета. Већ је пзопо десети час; ето нас на домаку Корчуле. Нажалост, месец се скрио за 00лаке и ја једва разбирам, кров невиделицу, с десне стране прибрежје Пељешца, по ком се растурила, бела села и паланке, а с леве острво Корчулу на чијој се северној падини скркла древна варошица коју су Римљани звали Согсуга Мета, да би је разликовали ваљда, од Коркире јонске, т. ј. данашњег белог Крфа.

Па ипак је Корчула далеко од тога да би путнику чинила утисак нечег мрког или замагљеног; она, је, напротив, пуна сунца и јарке светлости, која се једнако разлива и по њеним старим, од влаге пи времена попцрнелим кућама, и по новом; у камену овиданом „Но! де Та уШе“, што се кокетно беласа на обали града.

Моја етапа на Корчули била је овог пута врло кратка, јер сам по неминовној дужности морао да хитам у Опљет; па ипак ће ми кратки часови, које сам овом приликом у њој провео, остати у врло пријатној успомени, јер је та мила приморска варош, у највећој мери, и симпатична п занимљива. Понеки од њених старих, данас махом раскритих и оголелих палача, подсећају својом орнаментацијом на неке партије Дуждеве талаче у Млецима. Већина тих кућа пењу се амфитеатрално ка плочнику саборне цркве, која је зидана чак у ХУШ веку и коју струч-