Nedelja
Страна 16
Број 1.
мића у Крагујевцу. Прва улога му је била грчки посланик у „Немањи". Друга, већа улога је Антоније у „Крвној освети". У Крагујевцу је био 4 месеца, па је са истом трупом отишао у Ниш. У Нишу је оставио Симићеву трупу и сачекао оснивање нишкога позоришта „Синђелић" под управом пок Михаила Динића. У „Синђелић" позоришту имао је велики рад, играо је младе љубавнкке, неки пут карактерну личност и комику. У „Синђелић" позо ришту остао је све до 1897. године, када је био управник Ал. Милојевић, данашњи члан Нар. Позоришта. Исте године је дошао у Народно Позориште. За ангажман је играо Јасинта (Богати Мајдан) и Дон Цезара од Базана. После ангажмана настаје његов рад у почетку врло споро. Дуго времена је играо незнатније улоге, епизоде, пажљиво и увек израђене. Млад човек, са тешким напредовањем, долазио је већ до очајања. Баш у том застоју његове каријере М. Гавриловић му да Гастона
ПРОДАВАЧИЦЕ ЦВЕЋА У БЕРЛИНУ у комаду „Човек са гвозденом маском" од Арнолда и Фурнијера. Успех Руцовићеве игре био је еклатантан. Тадањи управник позоришта Др Никола Петровић после представе обратио је пажњу свима редитељима са речима: чувајте га и пазите шта ћете са њим Тај успех је Руцовићу био толико по његов даљи глумачки рад импулсиван, да му је створио невероватно јаку вољу за рад. Он је увидео да собом, природом својом, не доноси за глуму довољно, видео је да непрекидним радом једино може штогод створити. И доиста Руцовић је радио, учио, читао, студирао и само то донело му је успеха. После извесне фазе његовога успешнога рада Руцовића је обузео авантуристички тем-
перамент. Из позоришта је изишао под Нушићевом управоми био ван куће 2 месеца, па се опет вратио. Под управом Докићевом изишао је због сукоба са управом око редитељског положаја. М. Гавриловић је био»дао оставку на редитељски положај, а Руцовићу је одмах за тим понуђен редитељски секрет. Б Руцовић је управи одговорио да се тога положаја не може примити, јер се у редитељском колегијуму не налази једини прави редитељ М. 1 авриловић. Због тога је изишао из позорпшта и пров?о у путовању опет 2 месеца. Тада је код „Колариа" играо Ибзенове „Авети" сво} превод и после тога гостовао по Србији у улози Освалда. После тога двомесечног путовања вратио се у позориште и тада је његов рад био најуспешнији. Тада је Б. Руцовић поред многих другнх улога креирао Освалда, Вилија и Фрица Расмусена. Под управом Драгомира Јанковића одликован је орденом Св. Саве V степена. 1905. године под управом Николе Петровића изишао је из Народног Позоришта и до данас се није вратио. Последња улога у Нар. Позоришту тада му је била Гранито у „Чикина кућа". Улоге које је Руцовић у Нар. Позоришту са великим успехом креирао и које су му дале репутацију нашег одличног глумца и уметника ове су: Јасинто (Богат Мајдан), Рајф Рајфлинген, Дон Цезар од Базана, Хлестаков, Тошица (Избирачица), Гранито (Чикина кућа), Др. Ранк (Нора), Роберч (Част), Октав (Господин Алфонз), Кантањак (Клодова жена), Граф Јован од Хуна (Франсина), Станковић (Пучина), Марсел (Чергашки живот), Хамлет, Фриг^ Расмусен („Велико Видело" од Филипи-а) Освалд („Авети" од Ибзена) и Вили („Содом" од Хермана Судермана). Богобој Руцовић је један од наших глумаца, који је све радом постигао и који ће за српску глуму бити један добар пример за. углед Његов рад је био врло опсежан. Он се служи добро француским, немачким и талијанским језиком. У Народном Позоришту и данас постоје неколико добрих драмских дела немачке и талијанске литературе, која је он превео. То је други наш одличан глумац, који је истина много ужег репертоара и чије се способности могу пласирати на много мањем броју улога, али који се не налази у Народном Позоришту. Оно што је добро и она два човека који су једини прав и представници српске позоришне уметности не налазе се у кући, у којој српска држава контролише рад и жели напредак наше културе. Да је у нашој средини мало више увиђавности, да није оне антипатичне немарности два српска најбоља глумца, Милорад Гавриловић и Богобој Руцовић били би у Народном Позоришту сваки на своме месту.
*