Nedelja

БрОЈ 1.

Страна 21

лонајбоље. Али у овоме случају не помаже нигнта,] /гаква му је судба мора се у туђину. Бартек загрли своју жену, за тим •свога десетогодишњег синчића Фер-

Неки од немачких колониста у Поњебинупевају из страха „Уасћ* ат Кајп". Та цела шарена и разнобојна гомила света, међу којом се сјаје и жандармски бајонети, пролази у граји и вреви

кроз сеоске ограде све ближе крају села. Жене грле своје „војаке", а понека старица стегла песницу и прети некоме у даљини. Друга опет куне: „Да Бог да вас наше сузе убиле!" Чују се опроштајне речи: Франек! Каичко! Јожек! у здрављу да се видимо!" Пси лају; звоно црквено звони, а свештеник чита још сад молитву за умрле, покојне, јер више је но извесно, да се многи од тлх, што сада полазе на стандау железничку, неће више вратити. Рат их узима све, али их не враћа све. Рала у пољу ће да спопадне рђа, јер је — Поњебин објавио рат Француској. Поњебин је имао познанства с Наполеоно.л III. Нчје био пријатељ дугогаразмишљања

„Гранд ЈСотел" у Никшићу.

њана, па онда'пљуцну, прекрсти се и, праћен Магдом, напусти своју колибу. Њихов растанак није био баш тако много нежан. ОнаЦи дете су плакали, а он им само добаци: „Но, доста већ!" и тако су стигли на друм. Тек су : ту видели, да се] то исто, што код њиХ, дешава у целоме Поњебину. Цело село се окупљало наједно место. Друм је био прекриљен резервистима. Упутише се железничкој станици, а до њих иду жене, деца, старци и пси. Услед тога позваним војницима само је теже око срца. Тек понеки млађи од њих ако пуше из луше с кратким камишом. Неки су се већ пре поласка опили, а неки опет певају и ако им је глас промукао и процепљен.

Заставник талијанских добровољаца, који су се окупљали у години 1908 и 1909.