Nedelja

Страна 22

Број 1.

и зато је узео сувише срцу аферу са шпањолским престолом. Звоњење звона прати поворку, која је већ све, штојује прикивало за рад, оставила за собом. Прођоше покрај неког светога кипа. Капе и шлемови полетеше у вис изнад глава људских... Друмом се подигла златаста прашина. јер је време суво, лепо. С обе стране друма повија се тешко житно класје. У плавичастом етеру лете шеве и певуше. Железничка станица! Ту је окупљена још већа гомила света. Позвате резервисте врве из околних села. На све стране живост, гунгула и забуна. Зидови железничке станпце излепљени су плакатима. Рат је објављен: „у име Бога и Отацбине". Народна војска се позива да брани своје породице, жене, децу, кућу и кућиште. Французи су нарочито бацали око на Поњебин. Како и неби! Бар се то тако чини онима, који читају излепљене прогласе. Беспрестано приспевају нове гомиле људи. У чекаоници тако се задимило, да су прогласи као у магли. У тој галами тешко је споразумевати се; сви се гурају, дозивају и вичу. На перону се чује немачка команда, која звучи крепко, крупно, одлучно. Звонс« удари један пут. Зачу се пиштање и из далека указа се горостасна локомотцва, која силно дува и пукће. Све се више и више приближује. Изгледа као да се сам рат примиче. Звоно зазвони и други пут. Језа подиђе све. Нека жена стаде да виче: —- Јадом, јадом! (Долазе, долазе!) Она је на сваки начин дозивала свога Адама, али су то друге жене пречуле и прихватиле реч „Јадом!" неко је из гомиле томе додао : „Французи долазе!" и за тили часак обузе гомилу огромна паника и то не само жене, него и будуће победиоце на Седану. Гомила поче да се таласа, а воз стаде пред станицом. Из свију прозора провирују шајкаче, црвене огрлице и униформе. Гамиже војник као у мравињаку. На колима за пренос угља сад су положене необичне трупине топова, а из-

над бескровних вагона диже се читава гора од бајонета. Војницима је јамачно наређено да певају, јер цео воз јечи од снажних мушких гласова. Тај воз, коме краја не можеш сагледати, представља снагу и моћ. На станици врстају се војнкци; ко има још довољно времена прашта се. Бартек заману шаком као лопатом и, исколачивши очи, викну жени : — Но, Магдо, остај у здрављу ! — О, јадни мој човече ! — Нећеш ме више видети ! — Нећу те више видети ! — Ту нема спаса ! — Нек те мајка Божја штитл ! — Остај ми здраво и чувај колибу! Жена му обисну око врата. — Нек ти је сам Бог у помоћ! Наста последњи тренутак. Плач, јецање и кукњава жена надвишује за часак све остале гласове. — У здрављу, у здрављу ! Војнике су већ оделили од узбуђ°не гомиле света; они сачињавају већ једну црну засебну масу, која се формирала у каре (кругове) и троуглове, па се креће вештином и правилношћу неке машине. На команду: „Улазкте у воз!" распрскоше се и троуглови и кругови и указаше се само дугаљасте групе, које се брзо крећу у правцу железничких кола. Из даљине чује се опет писак локомотиве, која избацује густ сиви дим. За тим стаде да дува као каква ала и поче да фрчи. Кукњава жена достиже сад врхунац. Једне покриле очи кецељама, друге шире руке према колима. Плачем загушеним гласом дозивљу своје мужеве и синове. — ^Бартек, срећан ти пут! довикује Магда. Не гурај се тамо, где те нико не шиље. Нек те мајка Божја!... У здрављу да се видимо!... — Пази на колибу! довикује јој Бартек. Дуги низ кола поче да се узајамно судара и воз пође. — Не заборави да имаш жену и дете! викну Магда кад воз пође. У здрављу да се видимо. Нек те штите Бог отац, Бог син и Бог свети дух> Ауин . У здрављу!..