Nedelja

Број 1.

Страна 23

Воз се креташе све брже и брже, носећи са собом ратнике из Поњебина и околине. 2. Једном страном пође Магда са гомилом жена ка Поњебину и уз пут плакаше, а другим супротним правцем •одјури воз, пун сјајних бајонета, носећи и Бартека. Већ не може више да се сагледа у плавичастој даљини. Исто тако се не види ни Поњебин. Само се једна липа види у сутону. Осим ње види се још и сјајна звонара црквена. На њеној позлати играју се зраци сунчани. Убрзо неста из видика липе, а златан крст изгледаше само као нека •светла тачкица. Докле се год та тачкица светлила, Бартек јегледаоуњу, а кад је и ње настало онда се сневеселио. Савлада га туга и он сматраше да је изгубљен. Поче да гледа у каплара као у Бога, за кога је једино знао да њиме господари. Што се буде од сад са њим дешавало, то ће бити дело капларево. Бартек нити што више зна, нити што разуме. Каплар седи на клупи и држећи карабин међу ногама пуши на лушу. Дим свакога часа обавија као облак његово озбиљно и непријатно лице. Не гледа у њега само Баотек, него су погледи из свих углова упрти у њега. У Поњебину је сваки Бартек или Војтек свој властити господар и мора сваки за себе да мисли, али сад ће ту дужност да врши каплар. Ако им он буде заповедио да гледају десно, они ће извршити, ако рекне да гледају лево, и то ће урадити. Из свачијег погледа упртог у каплара, чита се јасно питање: „Шта ће бити са нама?" Каплар зна о томе колико и они. И он би био рад да му који од старешина даде у томе погледу обавештења или какву наредбу. Сељаци се плаше да учине какво непосредно питање, јер је сада ратно стање, кад суде ратни судови. Не зна се шта је допуштено, а шта није. Бар пољски сељацл то не знају, и за то их још више плаши чудан звук немачке речи Кпе§з§епсћ1; (ратни суд), јер не знају шта она значи управо.

Међутим у иста доба осећају и то, да им је тај каплар потребнији сада него за време маневара у Познању, јер он сам зна све; он мисли место њих свију и без њега не сменако ни с места да се помери. У тај мах каплару поста тежак карабин те га добаци Бартеку да га држи. Бартек хитро дограби оружје и чисто недишући, избуљених очију, зијаше у каплара, као у дугу после кише, али и то га не мога утешити. Мора бити да ствар стоји веома рђаво, кад је и каплар тако накриво насађен и кисео. Кад воз стане онда се чује песма и врева. Каплар командује, трчи на све стране и грда, хотећи тим показати, како је он старешина. А чим воз пође онда се све ућути, па занеми и каплар. За њ има свет све стране: једну светлу и јасну, а то су његов стан, његова жена и његова перјана постеља и другу мрачну страну, сасвим мрачну, а то су Француска и рат. За то време воз је хуктао ијурио све даље и даље. На свакој станици прикачињали су нове вагоне и локомотиве. На свакој станици виђали су се само војничке шапке и шлемови, за тим топови, коњи, бојонети, пешаци и копља са заставицама уланским. Полако се спуштаху сутон и мрак. Сунце потону у неко даљно вечерње црвенило, а по небу се виђаху омањи облаци, златасто оивичени сунчаним зрацима. (Наставиће се.)

НА ОБАЛИ V — Ои^огјоп Благо и пријатно вече... Свуда тишина и мир. Само се по кад-што чује жуборење реке, која је ту у близини; или лагани ветрић зањиха с времена на време врхове високих јела и борова и прекине вечерњи мир. Звезде трепере озго и надмећу се својим сјајем, а месечеви зраци пробијају кроз густо збијено лишће лепо уређеног парка и одају место на коме су седела два млада бића у једном кутку. Седео сам и сам на једној клупи на речној обали, посматрао њено тихо жуборење и опијен чарима природе, задубио се у мисли.. У дубини парка зачу се лака песма. Глас