Nedelja
Страна 14
о
Број 2.
НА ГРОБУ — Еуфоријон Било јз то фебруара месеца. Ноћ тиха и ведра, а месец укочено баца своје зраке на ледене гомиле снега. Звезде гледају у њега и својим лаганим треперењем, губећи се у васиони једна по једна, показују да погађају узрок укоченог му погледа Уђох у авлију, за тим у ходник једне кућице, која је била увучена у дну авлије. Изгледало ми је да и она има неко предосећање, кад се тако дубоко увукла у авлију. У соби са десне стране ходника, било је пуно света који се тихо разговарао. На лицу њиховом осећао се неки сумор. Лево је била друга соба. Она је била просто намештена, а тежак ваздух запахне у лице чим човек ступи у њу. На једном кревету, лежало је једно биће тамно-бледог лица. Код њега су седеле две прилике и посматрале борбу, која се показивала на његовом лицу и на целом телу. На мах се зачу глас: »мајко !... Јеси ли ту мајко?!.. мај - Тело се грчевито таласало. На ногама се поче показивати модрикасто-плав венац, а тако исто и на рукама. Сваког тренутка плаветнило се све више пење ка горњем делу тела. Још једно грчевито стезање руку и хватање нечег невидљивог у ваздуху, још један ропац, крик и наста потпуни тајац Кад сам се тргао из заноса, на постељи је са запаљеном свећом више главе, лежао мој друг — Драгомир. Тело ми задрхта, коса ми се на глави диже, а хладан зној проби ми лице. О ти, природо, мајко живота, што немилосрдно убијаш своју децу; погледај ову уцвељену мајку! Ти што лагано путујеш и немилостиво косиш све; ти, што раздвајаш мајку од јединца, сестру од брата, имај бар искре милосрђа! Ал' не! Ти то не чујеш. Ти си точак који се вечито окреће и без разлике коси све потпуно равнодушно. Ти се не обазиреш ни нашта. Ти спушташ лагано на све своју хладну руку и односиш са собом у бесконачност. Зар је теби све једно живот једног човека, што и осталих бића ?
Кад сам изашао напоље и пошао кући, месец је стајао и укочено бацао своје бледе зраке на кућу која је била у дну авлије, а
звезде су се виделе по где-где како замичу у непрегледну васиону. ■КПомрчина је лагано пала на земљу, само се по где-где види који фењер, како тупо пропушта своју светлост и баца на неме гробнице. Из помрчине се појави једна црна прилика, која је ишла лаганим кораком. Стаде! Укочено погледа на све стране и кад виде да нема никог — продужи пут. Један, два и три корака и црна се прилика спусти лагано код једног малог гроба. Помрчина и све тихо, а кроз ту тишину зачу се изнемогли и тупи глас. „О, сине! Снаго! Чедо моје! Чуј уздах твоје мајке! О смилуј се, погледај моје сузе! Устани да те загрли мајка, да те види сестрица твоја! Жељно те сви очекујемо, сине мој,. јединче моје, благо моје! Устани изгубљена надо остареле мајке!" Гробна тишина од које и најслободније срце задрхти, од које човек осети неки страх и тога тренутка тешко удише ваздух у своје груди, раширила је своја крила изнад тужнога места. Она је бивала све тежа, све мучаљивија. И тек по кад-кад чује се шуштање лишћа узнемиреног ноћним поветарцем. Црна прилика без гласа и суза устаде са мале хумке и посрћући оде из царства мира и једнакости. И усред гробне тишине зачу се тихи цвркут са једног дрвета. Црна се прилика прену, стаде, задржа дах, али тица као да се уплаши, престаде с цвркутом. Из њених груди оте се дубоки уздух, и на мах је нестаде у помрчини.... Свечана тишина овладала је свуда. Само се по кат-кад чује лагано шуштање лишћа, а лаки поветарац с времена на време, прохуји густим мраком и изгуби се далеко, далеко Па и сами фењери, као да појме збиљу овог свечаног места, бацају од себе нејасну тиху и бледуњаву светлост... Све је тихо и мирно, свечано и добро, као што се то приличи месту, које је одређено за вечити мир болног и напаћеног човечјег тела — .