Nedelja

Број 2.

Страна 13

— Нема га, брат-Симићу. Докле тек Симић стаде, ухвати Рајића за рукав, а подише обрве у вис. — Брат Рајићу Рајић стадо, гле-' дајући га зачуђено. — Брат-Рајићу — поиови Симић ама видиш ли: како је сад миого више људи на пратњи него ли јутрос, када одоше у цркву? —■ Ама и мени то запе за око. — Трипут више него јутрос... — Хе, док смо ми седели на клупи у дворишту Бого•словије, свет је долазио... Многи су, можда тек јутрос и сазнали за покојникову смрт, као и ми. — Ј"... Тако је. Ено ону дебелу госпођу што иде тротоаром не видех јутрос. — Ја, опет, онога коњичкога официра што иде иза ње. — Па ни онај господин с цилиндером није јутрос био. Тако у разговору и не приметише кад спровод дође пред Народно Позориште и ту стаде. И Рајић и Симић стадоше. На балкону пред Позориштем стајао је некакав гологлав човек у црнини, а у руци је држао хартију. Симић и Рајић зглеташе се. — Шта је то брат-Рајићу? — Незнам, Брат-Симићу. — Шта ће сад онај тамо горе? — Ама онај се спрема да држи некакав говор. — И мени се чини. Заиста онај на балкону отпоче говор. Ни Рајић ни Симић, истина, нису га чули, али су по покретима његових руку и мицању усана видели: да је он говорио.

Ђенералисам МН^СМУТ ШЕФКЕТ паша главни заповедник турске војске

— А шта ли му то говори? Чујеш ли, брат-Симићу? — Не чујем. Ништа не чујем. А ти? — Ни ја. — И шта му тај зна казати о Томићу?... Био је поштен човек, добар човек... Прегледао је ревносно општинске, пореске и манастирске рачуне, па квит... Све то може се рећи у десет речи. — Биоје добар чиновник, рачуноиспитач. — Толико. Али у пркос томе њиховом мишљењу, онај на балкону говорио је дуго, врло дуго, да Рајића лепо заболеше ноге стојећи и чекајући да се спровод крене. — Брат-Симићу мене ноге заболеше стојећи! -— рече он Симићу, премештајући тежиште свога тела с једне ноге на другу. — И мене. — Па бар да што чусмо... ■— Ја баш ништа. — Ни ја. Говорник је у своме дугоме говору нешто дирљиво нагласио, јер једно девојче, што стојаше са једном остаријом женском пред њима, брисаше сузе. — Да приђемо ближе, па ћемо и ми чути — рече Симић. — Да приђемо. Па лагано, гурајући се и пробијајући кроза свет, дођоше испод самога балкона, на десетак, петнаест корачаја петнаест којачаја од кола и ту стадоше — Чујеш ли га сад? — питао је Симић. — По неку реч тек. А ти? (Наставиће се).