Nedelja

Број 10.

Страна 15.

— Да ли је то збиља Бартек? — Јесам, Магдо! викну Вартек, бришући дланом уста и убрзавајући своје кораке. Магда се диже са столице и полете Бартеку у наручје. Жена поче брзо да говори: — А ја сам држала нећеш се више вратити... Мислила сам убиће га! Хајд, да те видим. Грдно си смршао. О Боже, о драги мој!... Ето, он се вратио, он се вратио! Са времена на време обавијала би му руке око врата. — Вратио се ! Нек је Богу хвала. Ох, драги мој Бартек! Ходи у кућу... .Франек је у школи. Онај Шваба је зао према деци. Иначе је дете здраво. Буљооко је као и ти. Добро је те си дошао кући, јер ја нисам знала шта да радим. У великој сам нужди. Колиба хоће да се сруши. Прокишњава на све стране. О Бартек, Бартек! Само кад те видим здрава и читава! Колико сам бриге имала само због сена. Комшије су ми помогле мобом. А јеси ли здрав? Радујем се, веруј ми радујем се! Бог те је штитио. Ходи у колибу. Боже мој, ово је Бартек, али се грдно изменио. За име света шта је теби? Тек у томе тренутку је приметила Магда, да Бартек има подужи ожиљак на левоме образу, од подбратка до ува. — Није то ништа... Један кирасир ме је даривао, али нисам ни ја њему остао дужан. Био сам у болници.... — О Исусе драги ! — Ах, није то ништа. — А мршав си као смрт. — Руиг! викну Бартек немачки. Доиста беше смршао и отрцао се. Прави победилац! Осим тога једва је стојао на ногама. — Шта, зар си ти пијан ? — Не, него сам још слаб. Да је био слаб, то је тачно, али да је био и пијан — и то је истина. Колико је био слаб довољно би му било чокањче ракије па да се опије, а међутим он је на железничкој станици попио четири чокања. Е али због тога је и имао потребне храбрости, која приличи правоме победиоцу. Никад се раније није тако понашао. — Руиг! понови он немачки. Ми смо

криг х ) (рат) свршили. Сад сам свој господар, разумеш ли? А видиш ли ово? Бартек показа руком на своје медаље и крстове на прсима. — Знаш ли ко сам ја ? Хе, хе ! Линкс — рехтс. Хај — штро. Халт! (Лево десно ; сено — слама ! Стој!). „Стој" је викнуо тако громогласно, да је жена одскочила у страну. — Јеси ли полудео ? — Магдо, како си иначе? А кад те питам како си, онда ми одговори. Француски да боме да не знаш, ћурко једна. Мусију, мусију. Ко је мусију ? Ја сам мусију, разумеш ли? — Човече, јеси ли ти при себи? — Шта се то тебе тиче? Вас ? (хжа}). Оопс сНпег — разумеш ли? Магдино чело поче да се смрачује. — Шта то брбљаш ? Зар си ти заборавио пољски ? Диван Шваба! Шта учинише то од тебе? — Дај ми да једем. — Хајд, напред у колибу. Свака команда чинила је на Бартека један исти утисак — он јој се није умео противити. Кад је чуо заповедну реч „напред!", пође посрћући у правцу колибе. На прагу дође мало к себи и стаде да посматра Магду дивећи јој се. — Дакле, ти си то Магдо? — Напред, марш! Он уђе у колибу, али чим праг прекорачи, паде. Беше га савладала ракија. Диже се с муком и поче да пева, тражећи погледом Франека. Чак рече и „добар дан, дете!" и ако Франек није био ту. За тим поче да се смеје. Стаде да премерава собу корацима. Учини прво два већа, а за тим два мања корака и онда викну: „Ура!", па се прући дуж креветца. У вече се диже испаван, истрежњен; поздрави се са дететом и заиска од Магде неколико фенига, те у тријумфу прође кроз село до крчме. Глас о његовим јуначким подвизима претекао га је и стигао је раније у Погњебин, јер су они војници, који су се раније вратили кућама својим, причали о јуначким делима његовим код Гравелота и на Седану. Чим се пронео

] ) Све речи, које подвлачимо, изговарао је Бартек немачки у место пољски.