Nedelja

Број 11.

Страна 7.

„Четврт војске моје паде пред капије Овог тврдог града, Акре Сарацена; Моју. војску беда неминовна бије, Јер ми још толико од глади помрије, Те посташе храна злокобних хијена!... „Оклевања нема, храбра војско, моја, Ни чекања више пред тврђавом овом, Нек се судба реши одсуднога боја, Када почну падат из бесмртног строја Најбољи штитници Крсту Исусовом! „Да би се прибрали, још дан нека мине, Нека сунце зађе, нек се спусти вече; Па сутра дан када зора рујна сине Навалимо снажно на градске зидине, И нек врела крвца потоком потече!... „Сутра ово тврдо место пасти мора, И проклете вере браник — ове стене, И с њима ће пасти темељ клетог двора, Јер друга нас не сме дочекати зора Живе пред акарске капије гвоздене!!..." Филип-Август Други, у тоенутку томе, Показујућ руком неку даљну слику Рече, са радошћу у говору своме: „Да ли би ви знали, у трену овоме, Ко је оно тамо на самом видику?! „Да ли су гласници из самога Рима, Које отац папа нама шаље амо? Или чете иду и помоћ са њима? Ил' колоне страшне с храбрим ритерима? Или неко други?!... Ко би знао само?!-.. „Ал' не; два витеза једнога изгледа, Јуре бесомучно к нама у галопу; Мора да су оба из нашега реда Па незнање пута долазак им не да, А можда су досад били у Европи!!... „И ако ја могу вероват очима, Један коњ ће бити Гастона витеза, Јер коњ његов само ту хитрину има: Јурећ да не дира земљу копитима . Од чијега каса сваког хвата језа. „ Њиме само Гастон може управљати А и можда сада он на њему то је; Али онај други, — што га смело прати Кроз тешкоће ове, где се човек пати, Нераздвојно тако, — ја не знадем ко је!" Наставиће се.

Н А Д Д — НОВЕЛА Мил. М. Николића

Некако с пролећа, њен је отац премештајем дошао за цариника у наше мало место на Дунаву и настанио се са својом малом породицом, женом и ћерчицом, у згради, у којој је била и сама царинарница — одмах до наше куће. Био је то човек у четрдесетим годинама, сув, црне масти, дугих бркова, а упалих образа — болешљив. Лагано је корачао, ослањајући се на дебели, чворновати штап, застајкивао је у ходу и кашљао. Жена му, омалена, једра и здрава плавојка, необично живих очију, тако истих година као и муж јој, изгледала је много млађа од њега. Девојчица је, за годину дана млађа од мене, тек била зашла у шесту годину. Округлих, једрих образа; румених и напућених усана; јасних, плавих очију, жмиркајући њима докле говори; а бујне плаве, коврџасте косе, што јој падаше до очију — била је унеколико слика материна. Двориште куће, у којој се они настанише, и наша башта били су спојени ониским, малим квпиџиком, и ми — ја и девојчица — захваљујућу томе, другога дана по доласку њиховом у наше место, упознадосмо се па и побисмо. Као да је и данас гледам у љубичастој хаљиници од сомота, како страшљиво, први пут, пролази кроз капиџик, па на прстима прилази ниској клупици под великим османлуком у нашој башти, на којој сам ја у хладу правио лађице од хартије, да их после носим на реку и пуштам са обале. Видех је како ми се примиче, али не дигох главе са свога посла, јер нисам толико баш марио за њено друштво. Она је застала, на десетак корачаја, пред клупицом, гледајући ме радознало неко време, пре него што се одважи да ме што упита. — Је ли то твоја кућа? — биле су њене прве речи, које је проговорила након дугога устезања, упирући прстом пут наше куће, а које су требале да буду и увод у наше познанство.