Nedelja

Број 18.

Страна 3.

говољно прогонство и вратили се тек са савезничком војском. Могао је благодарити богу, што је затекао очуван један део свога огромног богатства. Истина, тај део није био бог зна како велики, али свакако довољан да се пристојно живи од прихода његових. Међу тим маркиз није сматрао да је дужан да буде захвалан Богу. У први мвх јако је надирао на то да му се да каква дворска служба. Видећи да су му сви покушаји остали на празно вратио се у замак, проклињући у себи и краља, кога је иначе обожавао, али кога је у души својој сматрао за правог јакобинца. Од тога часа одао се потпуно. безбрижном и нерадном животу сеоских племића. Имао је петнаест хиљада динара годишњег прихода, а трошио је међу тим по двадесет и пет и до тридесет хиљада, изговарајући се да ће доћи дан потпуне ресторације, кад ће му се и остатак узапћеног имања вратити. Оба његова синаугледала се на старца; живели су весело и безбрижно. Млађи, Луј, непрестано је правио разне авантуре; само је пио, играо и веселио се. Међу тим његов старији брат, Гастон, био је озбиљнији, он је радио и читао, а у потаји држао је и такве листове, за чији би и сам наслов рекао стари маркиз да је хуљење на Бога. Само лети му је било досадно, јер тада је несносна оморина у ронској долини. Међутим баш и у то доба имао је и известан начин да се забавља. То и ако није било ништа ново, већ вазда једно и исто, ипак је било занимљиво. Оговарао би своју сусетку, грофицу Ла Верберијеву. Грофица Ла Верберијева била је сува, висока, ћошкаста прилика, иначе веома карактерна жена; поносита и охола; хладна према онима, које је сматрала за „нижи сталеж." По примеру свога племенитог суседа и она је била у прогонству са својим мужем, који је код Лисепела погинуо на вечиту срамоту својега племена, јер није погинуо у друштву својих саплеменика. Међу тим док је маркиз Кламеран дошао до приличног благостања грофици није враћено ништа, осим ла вербериј-

ског замка и маленог имања, са 2500 д. годишње пенсије. То је истина да би замак ЈЈа Вербери могао задовољити и таштину ма којег частољупца. Био јо до душе скромнији од Кламерана, али су му и расходи били мањи. Био је довољно простран и удобан као какав „тајни" стан неког великог господина. Пред замком пукло је с једне стране широко поље а с друге стране диван парк који се протеже од бокерског друма па до обале. Ту су ти лиснате лице и јеле, велики џбунови, красни поточићи и још краснији водоскоци.... Ето ту је живела грофица Ла Верберијева, жалећи се и проклињућн своју судбу.... Имала је само јединицу ћерку, тада осамнаестогодишњу Валентину, дивну, витку плавушу, која је могла својим лепим и великим очима очарати и занети свакога. ГБена лепота рашчула се на далеко. Лађари, који су пола у води а пола на обали вукли теретне лађе уз Рону, виђали су Валентину чешће са књигом у руци, где седи у сенци каквог лиснатог дрвета па чита... У белој хаљини са распуштеном косом изгледала је као каква вила. Сељаци из околице сматрали су је као знамење среће. Није било човека између Арлеса и Валанта, који не би познавао ову вер бериску ленотицу. Маркиз Кламеран презирао је грофицу а ова се опет гадила њега. Маркиз је њу називао „вештицом" а она њега „маторим лудаком." Међу тим просто су рођени за то, да живе у слози. У суштини слагали су се њих двоје; имали су једне исте погледе, само су то исказивали свако на свој начин и то је распиривало размирицу између њих. Маркиз је био прави филозоф; свачему је замерао, свакога је оговарао а сам ]е волео да живи комотно. Грофица пак била је веома пакосна, од силне злобе сва се осушила и помодрила. Па ипак за то, да су хтели могли су веома пријатне вечери проводити у дру-