Nedelja

Страна 18.

Број 22.

— Марија: Дошла сам да испуните ваше обећање? — Ја (збуњено): Какво обећање ? Шта је било, од куда... причајте. — Марија: Да ме узмете за жену. Мој муж је умро. Ви сте поштен човек и одржаћете своју реч. — Ја: Да, да... али шта је то; како од чега је умро? — Марија: Назебао и добио запаљење. — Ја : Па ви мене нисте известили? — Марија: Била сам збуњена; а то се пре два дана десило. — Ја: Несрећа, Марија, то је велика несрећа! — Марија : То је за вас срећа. То је и моја срећа. Ви мене волите и ја вас волим. Наш живот је љубав. — Ја: Истина је; све ја тако Марија; али, како... то да се деси? — Марија : Наш ће брак бити из љубави. То је дивно и ми ћемо се волети. — Ја: Да, тако је, брак... из љубави... али — Марија: И то из чисте љубави, јер ћу ја преудајом изгубити свако издржавање. — Ја: Како, Марија ? Ви, да изгубите издржавање?! Али, како... ваше имање, ваш мираз?... — Марија: Ја нисам ништа моме мужу донела. То је било само причање света. —• Ја: Али, Марпја, ми се не можемо одмах венчати. — Марија: Да, после годину дана. — Ја : Али, шта ћете ви за ту годину? јер ја знате Марија, нисам вам причао... ја сам добио годину дана одсуства за Париз. Да, ја то нисам причао. — Марија : Ја ћу вас чекати. Ви ћете одржати реч. — Ја: Тако је, тако је, Марија. Али... знате... ко зна шта ће бити... ту је година дана растанка. — Марија: Да, да, драги пријатељу... Ви ћете доћи после подне код мене. Ја ћу вас очекивати. Спремио сам се био да јој кажем немогућности и препреке. Путем сам се добро преслишао и уђем у кућу. На вратима срете ме њен муж, ја се скамених. Збуњено сам се питао; он се ишчуђавао шта ми је?

Марија се појави из друге собе врло љубазна. — Марија : Ја сам причала моме Ђорђу, да сам вас срела и да ви путујете. — Ја; Да, ја путујем. На то сам погледао преда се и видех на столици онај прни вео са шешира. 4- Ја: Али овај вео... шта то значи? Од куда то? — Марија: То сам за вас спремила, Можете га понети у Париз. Овако ситно нецован врло добро хвата мехурасте и лептирасте створове. Чула сам да се тиме данашњи модерни свет у Паризу највише занима. А тамо је дивно у пролеће на Марсовоме пољу хватати лептире. Дависон.

ЧЕТРДЕСЕТПГОДИШЊИЦА ЦДРОДНОГА Ц030РНШТД

30. октобра пре 40. година отворено је први пут Српско Краљевско Народно Позориште у присуству тада младога кнеза Милана и свих политичких и истакнутих достојника српске државе. У томе тренутку када се полагао темељ српској позоришној уметности, српској драмској литератури и српскоме раду на културноме преображају народа, поставио је ондашњи драматург Народнога Позоришта Јован Ђорђевић тачно граниде рада Народнога Позоришта као једнога јавнога фактора на пољу књижевности, уметности и народне политике. Са тим циљем Народно Позориште ради четрдесет година, придржавајући се каткад мање каткад више својих истакнутих обележја. Велика и дубока, чисто идеална проницљивост Кнеза Михаила остварује сс готово пола века и сада слави успехе свога рада и велике идеје. У тренутку када се српска држава већ требала отргнути и бити апсолутно самостална и када је главна и руководна мисао свих њених политичких и јавник радника била у самосталности Србије, шеф државе, просвећени владалац мисли и ради на просветном и културноме развићу свога народа. Широкогрудост умнога човека слави данас тријумфе својих акција. До 10. новембра 1868. године Београд није имао стално позориште. Тек тога дана је почело стално радити Народно Позориште у Сушићевој кући. За годину се оно преселило у нову и у свему богату данашњу зграду. Са извесним и ретким прекидима, у време ратова и оправки зграде, Народно Позориште ради четрдесет година врло брзо, врло нагло, управо јурећи своме циљу. Од неколико српских ко-