Nedelja

Број 24.

ЛЕЊИВАЦ — АРКАДИЈЕ АРВЕНЧЕНКО —

На клупи малог, опустелог парка, седео је поред мене некакав човек, који је нагло на се обратио моју ничим незаузету пажњу, делом својом незнатном позом, делом пак рђавим и чудноватим понашањем... Седео је згрчен, уздигнутих колена до висине лица, а руке му беху забивене у џепове чакшира. На једном му је колену лежала отворена књига, коју је читао, прелазећи лењо полуотвореним очима редове. Кад доврши страну, не преврте је, већ подиже очи небу, загледа се у мали облачак. који је небом летео, па му се поглед задржа на металној огради парка. Лак летњи ветрић нас је љубазно пиркао, поигравајући се скутовима мојег огртача и подижући суво лањско лишће поред наших ногу, а у исто време је превртао листове књиге мога суседа, који је зевао. Чувши шуштање преврнутога листа, сусед се поново наже над књигу и продужи читање добросрдачним, сањивим изразом лица. Ну, ветрић се, преврнув тако неколике листове претвори у ветар и обори књигу с колена мога суседа. Господин равнодушно погледа књигу, која се ваљала по стази, па затворив очи поче да дрема. — Чујте... Хеј, слушајте... паде вам књига, рекох, дрмнув га за рукав. Он отвори очи, и замишљено погледа за мњигом. — Да. Пала. — Мора се, дакле, дигнути! Окрете се мени, а у очима му засија лукавство. — Не вреди. да због ње устајем... Седите и ви... Неко ће је већ подићи. — А зашто ? зачудих се. У том се тренутку појави нека жена с корпом на руци. Пришав к нама, спази књигу, инстинктивно се саже, подиже је и рече: — Господо, пала књига! За тим је остави на клупу и не појимајући гледаше нас, па оде даље. — Видите! Не рекох ли вам? — А зар је вама заиста било тешко подићи књигу? — А зар ви мислите, да је то баш тако лако! Упустих се с њим у разговор. Поред мене је седео лењиивац, и то чистокрвни и оличени лењивац, каквога до тог доба не бејах видео. — Да истину кажем, потужи ми се; на човека је у животу нагомилана маса послова! Мора пити, јести, облачити се, умивати а ако је још и побожан, мора се и Богу молити... А да и не помињем тај увредљиви факат, да се све то баш и не рачуна у посао. Замислите само! Мимо све то, још је човек при-

Страна 7.

нуђен и да ради !... Красна ми је то планета, ђаволи је растргли, на полутару се распрсла, да бог да! — Па како ви! упитах га. — Шта, зар је и то неки живот — застења. — То је мучење. Намршти обрве и рече с очитом жељом да ме порази : — Представите себи: јуче сам морао отићи до кројача, да поручим одело! Како ме то ни мало не гану, он продужи: — Да... поручити одело! попустили му сви шавови, да бог да! Изабрати чоху, поставу, допустити да те мери... Не изјавих му никакво саучешће. — Подигните руку, рече ! Скините капут... Не савијајте се... укрутите ногу! А ? Како вам се све то допада?... — Ви грозно живите! рекох озбиљно Зашто не прекратите живот самоубиством? Он ми искрено одговори: — Помишљао сам већ и на то... ...Појмићете већ, толики напори с тим глупим пртљагом, паковање... Па још уз то и писати писма на растанку, или тако нешто... Замарао сам се, док нисам све то баталио. Подиже очи небу и рече! — Ах, до ђавола ! Сунце већ залази... Можете ли ми рећи, колико је часова ? — Мој не ради, — рекох му, погледав у часовник. — Ех, проклета, мизерна планета!... Непрестано се окреће, а ни сама не зна за што. — Могуће је видети у дућану, преко пута парка, колико је часова — посаветовах га. — Могуће — рече, погледав ме љубазно. Устадох., — Одох да видим! — Ах, незгодно ми је, што вас мучим! уздахну, али не извади руке из џепова. Можда бисмо могли очекнути, док не прође когод овуда, па ћемо га запитати. Кад се вратих, затекох га у истоме положају. — Шест и тридесет и пет. — Штакажете! Гром ударио у ту женску! — Какву женску ? — Него морам одмах да идем до Александровског парка. — Дивота! — рекох. — И ја идем туда. Хајдемо заједно. Лењивац се не обрадова, већ ме погледа молећи. — За Бога! Могли бисте ми учинити велику услугу ?... Кад већ идете поред Александровског парка, то је успут. Ја ћу вам се већ некако одужити... Такође ћу негде отићи... Или не! боље је, да вам поклоним неку забавну ствар: хинеску пикслу... Зар не? — Молим, молим! збуних се. Ја ћу такође... — Дакле... на трећој клупи попречне алеје седеће госпођица с панамским шеширом. То је моја вереница. Веома је волим, а заказали смо састанак...