Nedelja

Страна 8.

Број 24.

— Зашто онда не идете ви! узвикнух запрепашћено из дубине душе. Насмеја се као кривац. — Радије ћу поседети овде. Знате, дођеш,

одмах разна испитивања јој сеулагивати.забављати је, разговарати... А то је страхота заморно... Ђаво нек носи све романе на свету! Па после, треба је отпратити до куће... Боље други пут. — Па шта да јој кажем? — упитах га мрзовољно. — Реците јој, да сам болестан, да имам температуру... Да су ме лекари задржали... — А ако и мимо то зажели да вас види? — Рећићете, да је то прилепчиво. Можда ће се уплашити. Слегнув раменима пружих му руку. — До виђења! — Здраво... Ево вам моје адресе... Радоваћу се, ако ми дођете. Код веренице ће те одмах бити... сад је ваљада седам часова. Извади часовник. Узвикнух: — Чини ми се да имате часовник ?! — Да — потврди љубазно — А што ? — Ништа... збогом! Госпођицу сам нашао на одређеном месту. Приступих јој, поздравих је и рекох учтиво: — Послао ме ваш вереник. Он болује и не може доћи! — Болује!? Како, кад сам га јутрос видела... — Сад је у озбиљној опасности... Има... хм... температуру. — Какву температуру ? — Хм, знате... велику ! Од прилике четр- десет степени. Морам вам саопштити непријатну ствар. Лежи! — Па Кад је лежи. — Грозно је ожалошћен, што вас не може видети. Набавио је и термометер и вели...

ласкања... мораш

он Једнако лежи. код куће стално

— Он набавио термометар ? упита ме госпођица строго. — Да... знате, Реомира, онако никло... — Сам га набавио ? Поцрвенох. — Сам. Погледа ме у очи. — Зашто лажете ? Он сам не би никад то учинио... Боже! Какав је то човек! Не, доста је већ! Реците му, да ми више ни наочи не излази ! — Желите ли да га казните, наредите му, да вам три пут дневно дође посаветовах. — Против његове лењости је то најбољи начин освете. Насмеја се. — Па добро! Реците му, нека дође сутра рано. Ићићемо да купујемо. — Тако му и треба, прогунђах опоро. Пријатељски смо се разишли. Д~р ЈМироелав |Спалајковић. начелник политичког одељења Министарства

Сиољних Послова■

Ч

Ј

Д «р Божа ЈУГарКоВИћ в. професор Универзитета и председник „Словенског Југа" Београђани сведоци у Фридјунговом процесу пред бечким судом

Почех одлазити моме лењивцу и међу нама се разви извесно чудновато пријатељство. Кад год сам га срео, корео сам га, он се добродушно смешкао и одговарао би : — Та баталите... не вреди... та, радо бих... Јуче отидох лењивцу и затекох га као и обично у постељи. Око њега се ваљала гомила поцепаних новина и врскапут, очито свучен у хитњи и бачен на патос, после повратка са уобичајене шетње по парку. Лењивац окрете главу кмени и радосно узвикну: — А — а, то сте ви ! Признајем, да вас чекам већ по часа... — Шта се то десило ? — Да ли бисте ми хтелиучинити пријатељску услугу ?... — Молим. — Не, за цело ми је веома непријатно1 Стално вас трудим. — Говорите већ једном! Ако будем био у стању... — Знам, да ће вас то утрудити...