Nedelja

Број 24.

Страна 9.

— Ех, до ђзвола! Више ме морите вашим околишењем ! Реците, шта вам треба ? — Да ли би сте ми могли додати кишобран, који стоји у углу предсобља ? — Зашто! Зар на вас прокишњава? — Не, али проклета кутија за цигаре, распала се да Бог да, запала иза постеље. — Па? — А кишобран је с куком. Закачићу је и извући. — Биће боље завући руку иза постеље. Погледа ме љубазно. Извукох му кутију и упитах га: — Какве се то хартија ваљају око вас? — Новине. Глупак, Петар, да Бог да се на вечном огњу пекао, заборавио на постељи разастрте новине. — Па...? — А ја, кад дођох кући, одма легох у постељу. За тим зажелех да прочитам новине, али сам већ био лењ устајати... — Па? — Цепкао сам по крајевима. Откинем комад, прочитам па бацим. Беше то, знате, веома подесно. Само код фељтана ми то не испаде за руком. Управо сам по сред њега лежао. Баш зинух, да га љуцки изрибам, но у том се тренутку кроз отворен прозор зачу нечије очајно, продируће запомагање. Обоје се тргосмо, ја приђох прозору. На каналу, који је био на дваестак корака удаљен, видео се некакав нејасан предмет, који је час искакао, час тонуо у воду, вичући очајно за помоћ .. По обали, која је у то доба била скоро пуста, трчала је некаква жена као суманута а пореа ње некакав деран и махаху рукама, вичући нешто. — Дави се човек! обратих се ужаснут лењивцу. Као да га перо избаци из постеље. — До ђавола — притрча прозору. — Наравно — дави се, да Бог да га вечерњи влак прегазио! Па збацив капут, испаде као из праћке кроз прозор, као да је био готов да се вине и са трећега спрата, да је само прозор био ту. Срећом, његов је стан био у партеру. Очекнув тренутак, скочих за њим и потрчах обали. Лењивац је већ био у води. Пливао је дављенику и викао: — Што мање се крећите, не крећите се никако! Убеђен сам, да је тај савет давао из урођене лењости. Овога пута пак, лењивац је сам показао непојмљиву енергију и одлучност. За пет минута већ смо извлачили на брег „извошчика", који је био толико глуп те је упао у канал, и мога лењивца, који је ћутао као гроб, мокрог као миша. Зубе беше стиснуо, а очи му беху склоп • ЛЈене. Извошчик седе на брег и поче да штуца,

а неки пилићар, који беше дошао, нагну се над опруженим лењивцем, дотаче га се и скидајући шапку рече:

Рие та ^Одавић професор и кгЈижевник 1 -

IVТиле Ј1авповић професор и књижевник Београдски сведоциу Фридјунговом процесу пред бечким судом — Конац! Доконча хришћанска душа! — Како доконча? — узвикнух узбуђен.. Није могуће! Освестиће се... Спасимо га..