Nedelja

Број 27.

Страна 3.

меран. Његови љубавни односи стају скупо. — О боже мој, шта ли раде ти створови с тим толиким новцем, што им он даје ? — Е, на то вам не умем дати одговор госпођо... Луј је обећао, да ће још тога дана говорити с Раулом и да ће га опоменути да се поправи. Међу тим понудио је госпођи Фовеловој да с његовом касом може по вољи располагати. Она је ту понуду, истина, одбила, али је то ипак имало на њу таквог дејства, да је она, вративши се кући рекла, својој синовици. — Можда смо се и превариле; можда је он ипак добар човек. Мадлена тужно обори главу. Она је знала да ће то тако морати бити. Та племенита несебичност маркизова појачавала је само њену сумњу. Кад је Раул још истога дана посетио свога стрица, овај му је пао око врата. — Све је не може бити лепше! рече он. Ти си дивно утро земљиште. Ти си испунио своју дужност у толикој мери, да ти ја морам искрено честитати 40.000 динара што си им упропастио за не пуна четири месеца! — Да, рече Раул доста равнодушно, толико сам од прилике добио у заводу за залоге. — Па то си ти онда лепу сумицу морао уштедити, јер она љубазница, која те тобож тако скупо стаје, у ствари и не постоји. — То је моја ствар, стриче. Сети се наше погодбе, Све што ти рећи могу то је, да су госпођа Фовелова и госпођица Мадлена све што су имале дале мени да ја упропастим. Држим да сам поштено одговорио својој дужности. — Твоја је улога свршена. Од данас ти забрањујем да тражиш од госпође Фовелове. Лагум је ископан и напуњен барутом, сад само треба чекати на згодан час и потпалити га. Да би овај згодан час наступио што пре, требао је да и Проспер Бертони од своје стране допринесе што томе, Проспер је у много већој мери љубио Мадлену а да би је се могао одрећи. Само зато, да би се могао опити,

занети и за часак два стишати болове душе своје, он се одавао и таквим утишавањима. која не имађаху никакве чари за њ. Играо је на велике суме, али без икаквог уживања у игри, не марећи ништа за то ни кад добије ни кад изгуби какву суму, те му крв не могаше никад тећи живље. Његов пријатељ Раул приметио је то одавно. — Код овога човека, стриче, не рачунај ти никад ни на какву пренагљеност или несмисленост — казивао би Раул Кламерану. Он је вечито присебан и хладан. Па то је оп чак п онда, кад већ не види никаква излаза. И онда би имао пре довољно одважности да куршумом проврти себи чело, но да учини какво нечасно дело, Луј је био другога мишљења. — Ти га мораш дражити и наводити на непромишљене поступке, казивао би обично. — Ти не знаш Проспера, настављао би Раул. Мртвоме не може човек улити живота. Мадлена га је умртвила, кад га је одгурнула од себе. Према свему је равнодушан, нема ничега што би га могло занимати .. — Ми ћемо чекати! одговорио је Луј на све то. И они чекаху. Госпођа Фовелова убрзо сазнаде, да је Раул његов досадашњи начин живога изменио, да се од својих љубазница растао и да своју вилу у Весинету врло ретко кад напушта. Обрадована оваком променом, поче размишљати о томе, како би било да Раулу набави положај у радњи њена мужа. Фовел радо приста на њен предлог. Он је у позније време неколико пута осудио лакомисленост, којом је овај упропашћавао од њега позајмљиване суме. Полазећи с тога гледишта да је један беспослен младић изложен сваком искушењу, он је у предлогу Фовеловичином гледао једно срество, које ће Раула извести на бољи пут, те му с тога понуди известан положај у својој радњи с месечном платом од 500 дипара. Овај предлог беше га у први мах јако обрадовао, али доцније, кад му Кламеран не даде да га се прими, он га