Nedelja

Страна 88

Број 6

славом, вратио, с бојнога поља. Дон Мекиненца одиста се вратио и њему је било довољно само једном да види Кармелиту па да се у њу „смртно" заљуби. Међу тим Дамјан је једнако ловио јегуље, и ако су се у његовој суревњивој души породили страховита сумња и ужасан немир. И ако је у своме срцу и у својој д}ани по примеру својих предака гајио велику пошту према своме спахији, ипак је дошао на мисао да Дон Хем можда љуби његову жену, јер за бога, његова је жена тако дивна, а замак и колиба тако су близу једно до другога! Ето због тога је Дамјан, под изговором да је оболео, погодио некаквог дечка да иде по селима и да продаје рибу, а он је од тада излазио из колибе много ређе и на краће време, Свакако, истину да кажемо, подозревање Дамјаново није било баш без основа. Дон Хем и Кармелита беху се већ заморили „парењем очију", они се беху смртно заљубили једно у дру-

ге, као што то ооично бива са онима, који се само гледају, а немају прилике да говоре једно с другим. Та платонска љубав поста им несносна, а даљина између њих чињаше им се бескрајна. Међутим знали су обоје да се преко ораховог брвна може прелазити, па су жудно ишчекивали час, кад ће Дамјан отићи куд год на дуже време и дати им прилике да се састану. Све то беху уговорили знацима. * * * Беше диван пролетњи дан. Муж и жена седе на прагу своје куће и сунчају се. Сунце, које је тога дана, дакле, пре с!о педесет година, залазило, оно је исто, које нам и данас сија и које сви^ви добро познајете, па је су-

вишно да вам га ја описујем. Једино што вам морам рећи то је, да се хога дана са тако величанственом спорошћу спуштало за планину, као да се никад више не мисли рађати. То је био један од оних тренутака, кад ти се чини да време не промиче; један од оних свечаних дана, кад природа слави своју лепоту и кад мислиш да је то најлепши дан што си доживео свога века. То је биоједанод оних момената кад ти се душа испуњава неким тужним осећајем, гледајући изумирање сунчево, које те потсећа на стотине твојих милих и драгих које си запамтио и који су помрли, па ти је готово жао Ш10 нисн и ти са њима, кад се већ њима није милило остати овде. Кармела и Дамјан беху очарани призором заласка сунчева, чији су зраци неком чудном пророчком бојом објасјавали хоризинат, што је у узбурканој души њих двоје нашло пријема и одзива. И ако сурови и необразовани као што су Кармела и Дамјан осећали су ипак у томе часу, јамачно због узбуђености своје, да залазак сунчев не може бити по њих без икаквог значаја као прошлих дана и да је тај час судбонисан по њих, пун тајанствености. И ваљда су баш зато и осећали у души неку необичну страву; јер њихов ограничени ум није умео схватити смисао оних утнсака, које је њихова душа попримала, нити је умео да им да објашњења о сликама, које су лебделе пред њиховим очима и које су представљале живот и смрт: минулу срећу и злу будућнос!. Ћутали су обоје; нису смели ни да се погледају, бојећи се јамачно да не одаду тајну својих грешних намера.

|У1аркони проналазач бежичне телеграфије и телефоније