Nedelja

Страна 140

те да му се „лолб иЦугурсузи" не [насмеју у „дзуби", проклети „дзуби", остала у свој глави само два предњака, па и они се ојели од ста* * рости, —• те не може да изговара речи; јер место з код њега увек излази оно старо дз.

Дошао је и дан одређен за рочиште. Мандрда је овог пу 4 та можда први пут у свом веку одступио од правила; јер је свом сведоку, чича Ђорђу, као старом човеку дао вранца да јаше, а он је до Јагодине, до суда, пешачио поред њега. Позваше их у „заседаније", на позив председников, да се парничари поравњају изјавише, Мандрда скоро пркосно: — Нема ту пораЕнања, господине, кад је забран моја дедовина, видећеш већи обазре се, а Колаковић пак веома резолутно одсече: — КакЕО равнање, кад овде тапија вели чији је забран, а ја, вала богу, нећу своју имаовину никоме да поклањам, док је суда и у њему правде! После овога суд је предузео даљи рад, а Мандрда је сагоревао ^нестрпљењем, кад ће доћи на ред и чича Ђорђе, за кога је био уверен да уме да прича ка' да из књиге „чати", те да он, као протопоп Недељко, каже на коме је царство. После обавезних формалних, председник стави чича Ђорђу и стварно питање: — Чича Ђорђе, стар си човек, не играј се душом, него нам реци све, што по овоме спору знаш и ако зна1н, те да видимо, чији је забран, али знај, на исказ ћеш се морати и да закунеш. Чича Ђорђе усука седе брке, значајно се искашља па упита: — Је ли, господине, хоћеш ли да ти кажем све што дзнам о онем дзабрану испод Кременца? — Јес', јес', реци нам све по души нио знаш и ако знаш? Чича Ђорђе је оригиналан старачки тип, ма да је претурио деведесету, био је још прилично кочоперан старчић; јер је као пастир лровео век у пољу и свежем лугу, џигерице су му, вели, дздраве ка' у жапца, а очи соколове, жао му је било, вели тужно, што је псгубио „дзубе", те место њих при јелу не испушта из руку циганску бритвицу, а он не би марио за године, да их је још толико, него

РУДНИК )!ЦР0ЕНИ ^РЕГ" испод ^вале код Рипња — Па, господине, овај, „дзнам" ја, све дзнам и памтим, ка' да је јуче било. У Мандрде срце задовољно и чисто кипи; јер мишљаше, да се ствар упућује како ваља. — Добро-о, онда нам кажи све што знаш, — вели председник а у „заседанију" наста тајац. — Дзнам, све дзнам, господине... био сам чобанче још, па чувајући тако у тем дзабрану ОЕце и кодзе, удзмем сикирче, литра челика у њем', па остро, остро, господине, да те рат обријам, па кад дођем с овцама на крај дзабрана испод Кременца, идзберем растић блиду потока, па сикирчетом растић, који се дигаоу облак, туц одовуд, сец одонуд, па удри овамо, па редзни онамо, а растић... кррр..., па, ејга! пљус у поток..! — Добро, добро, а шта још знаш о забрану? пита председник за сад још лагодно. — Па, дзнам, господине, све дзнам... ете, кад удари пљусак, па поток испод дзабрана набуја, да те стра увати, а ми имађасмо једнога јарца, голем, господине, ка' јуне, а ја га удзјашем па ме пренесе преко воде, а ни опанак не оквасим... — Добро, де, добро, — прекиде га председник, већ нестрпљив и намрштен — него реци нам ти, чича Ђорђе, о забрану што знаш, чији је? — Хоћу, господине, а дзнам, све дзнам... Седим ја ете, господине, на пању, у тем дзабрану, кад је светачац,а овога Мандрде мајка, Смиља, беше девојка, па наиладзи у дзабран и