Nedelja

Врој 8

пева, а имала је царску гушу, господине, а ја чим је чујем, турим прс' у уво, па отпевам, сав луг јечи до на вр' Кременца —■ ту чича Ђорђе метну десни кажипрст у ухо, а средњак леве руке, коју диже више главе, намести на палац и праскну прстима као дајеизбацио пиштољче и баш зину да каже шта још зна, а председник га сад већ осорно прекиде: — Доста, чича, доста, сад и ја дзнам, да ти ништа не дзнаш, него сад лзиђите напоље, па ћемо вас звати, да вам саопштимо пресуду. * Сврши се парница, Мандрда, којијевелику наду полагао на сведочанство чича Ђорђа, изгубио је на суду забран и враћа се у Ратковић на свом вранцу, а чича Ђорђу је само прекорно рекао: — Пост ти крезави, упропасти ме и ојади, зато срд жипчи до села пешке, кад пре суда, све знаш, а на суду ништа не знаш, ни колико јагодински ћуран... Ама, видим ја, да је то божја казна, што сам преко свог завета допустио, да ми матора рђа јаше вравца, а то ми је најжалије!... И чича Ђорђе, главни сведок, враћа се пешке у село и путем премишља: шта ли је то могао да погреши и да "дзаборави" да каже суду, а имао је, вала, да прича до „дзоре", јер „све дзна". Београд, 1910. год.

ИЗ „ТАЈНЕ ЉУВАВИ" VII Исповест ти нећу заиста изрећи. Имао сам право што сам срце своје Стегао свом моћи: јест! никада већи, Од како ме људи међу живе броје Нисам био но тадлСтегао сам срца Сваки куцањ страсни, свој сам бити хтео. Пустио сам душу да потајно грца, И да лице бледи као нарцис бео, Пустио сам мноме да се страст разлива, Руменилом да ме озари, и тада, Да се опет натраг све у срце слива, И сав полет да ми у кут груди пада, Ја сам^хтео знати, шта ти душа жели, Да ми срцу твоме што прићи не смета? Ал' на жалост све ми тако хладно вели, Да си и ти чедо од овога света. Не!... Можда је љубав занела те чиста^ Па не знаш шта волиш, куда све то води? Ту за тебе срећа неизмерна блиста, У њој си ко птиче у вечној слободи. Ја те нећу клети. Нашто све то? Нашто? Ја нећу да плачем са несреће своје. Ја ћу бити мрамор; јер ридање зашто, Кад то неће срце умекшати твоје?!

Страна 141 Само пази добро да ти крила части Не окаља онај с ким си полетела: После сваке среће, после свију сласти, Заплакати можеш соколице смела. Ја ћу сфинкс да будем без речи, без срца. Кад будеш пропала тада ћу тек хтети Допустити души да болно загрца, Мој идоле пали. Јер тада ћу смети Да ти приђем смело, да ти пружим руку, Да ти у несрећи будем искра света. Рећићу ти тадз, у болном јауку, Колико те волим, лудице занетз. Дец°мбра, 1909. год. Београд. _____ р - №• МЛАДОСТ — Фр. Копе. •—■ I. У својим најранијим усиоменама ви ђаше Амадеј Виолет себе као малог дечка са дугачком косом као „ еп1ап1; сГЕскшагсЈ"*) на једном балкону на V. спрату

обраслом цвећем.*Шошто је дете било још врло мало, то му се овај балкон чињаше да је врло велики. Амадеј је *) По истоименој драми Казимира Делавила, која је била на гласу 30-их година.