Njiva

ЊИВА

14. страна.

проживела свој живот па наиуштени јо и умрла. Већ п на земљи беше проклета, јер је нроклет онај, којн ннког не воли, кога нпко не воли. — Но, за ову се но ће дићи ни један глас — помислпм у себи. Али се преварих. Јер поред мене прохуји једно красно анђедче са плавпм и белпм крилима. Храбро и смешећп се долетк до св. Петра, који је, са својом дугом брадом и огромним кључем, стајао на дверима неба и показујући на ону тврдокорну жену, молећим глаеом рече: — Она жена дала мп је једанпут шаку ораха ! — Тако? Та не говори! — одговори машући главом стражар неба. — До душе, мало је, то је истина; алп ме ипак изненађује, јер ова жена није имала обпчај ни једну нглу да поклонп. Ко си ти био на земљи, мало моје анђелче? — Сиротом Аннцом ме зваху — одговори анђео. — Од глади сам умрла и само једанпут сам добила нептто, чему сам се обрадовала, а то ми је ова жена дала. — Чудно! — гунђао је св. Петар и поглади своју белу браду. — Зацело ти је за какву услугу дала. — Не, не! — одговори хптро анђео. — Па приповедај, како је то било. — Моја болесна мати и ја сами смо становали у велигсој вароши, јер отац ми је био умро. Око Божића не имадосмо већ ни залогаја. Тада ми је мати, ма да је болна лежала и ма да су јој глава и руке у ватри гореле. готовнла мале јагањце од памука и дрвета, и ја сам их однела на Божићни вашар . . . Седела сам тамо на цичи зими и нудила свој еспап, али.нико не хтеде да купи. Тако је пролазио сат за сатом и на мом колену тако је севала рана, коју нико није видео, а од зиме горели су ми и утрнули ножни прсти. Смркло се и запалише лампе. Али ја нпсам могла кући да пођем, јер само ми неколико новчића падоше у крило, а ми смо више требали, да би могли хлеба и дрва да купимо. И моја рана ме је, до душе, болела, ал’ кад оам помислила, да ми сирота болесна

XIX. год.

мати сама лежи код куће, и никога нема, да јој пружп чашу воде, нико ју не двори, кад јој дођу наступи кашља, онда мп се срце болно стегло. Једва сам већ могла да седим на хладним, тврднм етепеницама п очн мп се напуне сузама. У овом тренутку су велпко једно буре свалшги с кола п кад су га гурали у дућан, мимоиролазнпци се морадоше заусгавити н она жена онде ... ох, познала сам ју, стала је преда ме. — Нонудпм јој моје јагањце и сузнпм очпма .је погледам, ал’ јој лице беше тако круто и хладно, да сам очајно помислпла у себи : «Но, од ове баш не ћеш нпшта добнтп.« Али сам се преварила. Кад јој поглед паде на мене, изгладише јој се тврдс црте, очп јој севнуше и одједном тури руку у котарпцу и баци мн у крпло шаку дивних ораха. Међутпм бу буре одгуралп и, напред журећи се, свет повуче и њу са собом, али она се борила против људске струје, да ми само поклони још једном — другом — трећом шаком. И сад стоји тако предамном, као д,а је то данас било. Затим турп руку у џеп, извесно је хтела и новаца да ми да, али онда ју отрже струја, којој не мога впше одолетн. Већ ни моје «хвала!» није могла чути. И анђео заћутавшн баци пољубац у пакао оној проклетој жени. Св. Петар пак зачуђено .ју запита, како је баш она, која је сваког сиромаха горкнм речнма огерала са свога прага, лошла до тога, да ово дете тако љубазно обдари. Проклета жена бризну у гласни плач и одговори : — Сузно око сиротог малог девојчета дозвало ми је у памет и у душу слику моје мале сестре, која је у грозним мукама умрла, већ давно, врло давно, пре но што мп је срце отврднило и постало хладно и неваљало, И сама не знам, какав ми се чудан осећај родио наједанпут у души. Као да ми је срце одједаред омекшало. ооећала сам, да ћу целог живота још несрегнија бити, него што досад бејах, ако ово дете не обрадујем нечим на дан рођења Исуса Христа. Хтела сам пољупцима да обаспем ц у загрљај да узмем ово дете. И кад јој дадох половину мојих ораха, наједаред ми тако олакша душа и тако