Nova Evropa

имале да поступају Њемачка, Аустро-Угарска и Румуњска, кад би морале да истодобно ратују с Француском, Русијом, Италијом, Орбијом и Црном Гором. Најприје би Аустро-Угарска имала да потуче Италију а Њемачка Француску. Ако би на почетку рата Италија и Француска остале неутралнима, имале би да свечано изјаве да. се ни касније неће умијешати у рат. Ма било каковом очитовању са стране Италије, Конрад није хтио да вјерује, јер да она увијек пријеким срцем прати сваки развој монархије и на копну и на мору. То је Конрад истакнуо и цару Фрањи Јосипу па истодобно запитао Ерентала што он о томе мисли. Тај упит није дошао Еренталу у право вријеме, јер је баш тада, споразумно с политичарима њемачкот царства, преговарао с руском владом о томе како би се дали побољшати они напети преговори што постојаху још од године 1906. Рим је имао да буде увијек увјерен о његовој искрености, те није хтио да изађе с никаквим питањем које би могло да побуди ма било и најмању сумњу. 16. фебруара 1910 одтоворио је Ерентал Конраду, да одношај између Француске и Њемачке није идентичан с одношајем између Аустро-Угарске и Италије. Његова преговарања са. талијанским министром иностраних дјела Сан Ђулианом побољшала су била дотадањи одношај. Онда је Конрад мировао нешто дуже нето обично, отприлике годину дана. Почетком године 1911 јавио је Еренталу, да се Италија спрема на рат, и да ће 58 годину дана бити у стању да удари на монархију. Ерентал није томе вјеровао, јер је тројни савез између Њемачке, Аустро-Угарске и Италије имао трајати до године 1914, и јер га је посланик у Риму, пл. Мереп, умирио 21. сијечња, 1911 да са стране Италије не пријети погибељ. Главна је сад дакле Еренталу брига била, да чим прије дође до обнове тројног савеза.

Између Конрада и Ерентала постојале су тада већ изразите личне диференције, којима је извор био у начелном питању, као што смо нагласили, има ли аустроутарска извањска политика да Оуде агресивна или дефензивна. Али се они разилажаху и у свима специјалним питањима, у питању повишења војничких кредита, у пограничном питању између Аустро-Утарске п Орбије, у питању држања бечке штампе према нашадајима талијанских новина на монархију. Није било могућности, да између њих дође до споразума, јер се никада и никако није хтио један да да увјерити разлозима другога; сам цар је покушао да ријеши њихов спор али бадава. Напротив, ускоро се дигла још и нова бура, а њу је изазвао талијанско-турски спор. Кондем септембра, 1911 букнуо је рат између Италије и Турске — Конрад је сад тражио од ЕШрентала да се мачем у руди штите интереси монархије на Јадрану и на Балкану, да се раскринка лажно пријатељство Италије, и да се обрачуна с њом. Конрадов допис. који се је бавио овим питањима, силно је увнемирио тада већ болеснота Ррентала, и он се одлучио да, споменицом од 22. октобра 1911, изнесе пред Фрању Јосипа како је сваки рад с Конрадом немогућ.

203