Nova Evropa

У новембру 1911 успјело је Конраду да прибави доказа, да се Италија у прољећу 1909, за. кризе анексије, бијаше спремила на рат б монархијом, па се тада дао нато да, у споменици од 15. новемора 1911, и он прикаже цару опширно политичко стање цијелога свијета и одношаје монархије према другим силама, те да истакне да је сад или никад дошао час да се монархија макне из свог мировања. »Директни противници« монархије, по њему јесу: Русија, Србија, Црна Гора и Италија — њих треба. с помоћу Њемачке редом потући, Али највећи непријатељ му је Италија: савез с овом државом сматра он »срамотним за монархију«. На Конрадову страну стао је сад нови министар рата Ауфенберг, тако да овога пута Еренталови противници бијаху много јачи него прије, Ерентал је тад одлучно ступио пред цара, и очитовао му у аудијенцији да може да остане и даље у својој служби само уз увјет да шеф генералног штаба, остави своје мјесто. И тада, као и прије, побиједио је министар иностраних дјела. Конрад је морао предати демисију, али начин на који бијаше дигнут са свог мјеста, показао је да бе скоро мора опет тамо да врати. Његовим насљедником постаде Благоје Шемуа. Њему је Ерентал, писмом од 8. јануара, 1912, опредијелио и његову и своју компетенцију. Своју »политику мира« наставио је даље све док му је смрт није прекинула, до задњег часа свог живота. Али задњих година, особито за кризе анексионе, његова је политика сама уништавала оно на чему је прије радио свим силама. Прије је својски настојао да између Беча и Џетрограда дође до добрих пријатељских одношаја, а сад је пут ва те одношаје пошао полако преко Берлина. Берлин је узео мало по мало у своје руке водство аустроутарском вањском политиком. Стварајући нову политику према Турској, прелазио је Ерентал из једне инконсеквенције у другу, а да оправда своје поступање, није се жацао да се послужи и недоличним средствима, као што бијаху гласовити фалсификати познати из разних процеса. Ерентал је додуше израђивао своју политику, али он њу није израђивао сам — отуда недосљедности и отуда слабости; њега су више пута славили кад није заслужио хвале, и на њега самота су често нападали, кад не бијаше кривице само до њега, Др. Јосић Нађ.

Политички преглед. а) Ко је крив ва корушки плебисцит 2

Деловац, 16. октобра 19920. Наша, се предвиђања нису обистинила: Ми смо на плебисциту изгубили Корушку, која је Сенжерменским Уговором стављена у положај да се сама определи којем ће се приволети царству. На дан тласања, који остаје сада један жалостан датум у нашој историји,

204