Nova Evropa

вање тих врела оботатити ће многе досадање мршаве изворе, а на површину ће изнијети многи уопће непознати факат.

Марковићево дјело задивљује набрајањем множине манастира, који бу као задужбине кнезова, краљева и царева, па и властеле играли важну улогу у културном и политичком животу Србије. Многе од тих још су и данас живим свједоцима великих дана господске прошлости, ма и с јадним тек реликвијама и остацима, они потојећају на вријеме славе, моћи, и сјаја културног и политичког. Многи од њих су свједоци страшне крваве епохе турске инвазије и тешких барбарстава, која нису дала да се настави започети развој српске средњевјековне културе. Од многих је остао тек документарни спомен, који је спасило једино Марковићево истраживање. У дјелу, међутим, има мјестимице аргумената с којима се модерна, хисторијска критика не може сложити. Он, наиме, ту и тамо не дијели сасвим јасно географијско-топографску номенклатуру од политичко-хисторијских принципа, просто зато што се још није сасвим ослободио застарјелот и преживјелог патриотскотг хисторизма, TC нека културна факта гледа ша савремене очи.

Марковић се служи при обрађивању свога дјела изворима прве руке, грчким, латинским, словенским, а једнако и богатом свјетском и домаћом литературом, савлађујући сав тај големи и непрегледни материјал особитом техником и модерним методом. Али не смијемо, а да не истакнемо, да Марковић на једном мјесту, заведен једним несумњиво апокрифним хатиографским документом, износи погрјешне чињенице. Свима наиме, који су једном чули ва БеПа Фр љанса, за појав боландинистичких Acta Samctorum и за сву ону бсескрајну љубав монашког документарног мистифицирања о аутентичности реликвија, или моштију које се чувају у појединим манастирима, мора се на први мах учинити сумњива, а иза подаљет испитивања управо наивна у својој свјесној композицији, Марковићева, тврдња (позивајући се на Ив. Павловића), да су мошти св. Луке Еванђелиста, 12. јануара 1458, пренесене из Цариграда и смјештене у смедеревском манастиру, Благовештења. Није уошће познато ни мјесто смрти његове, ни њетов покоп, ни његов гроб, јер по једним изворима покопан је у Ефезу, по другима у Битинији, а по трећима у Ахаји. Четврти већ знају, да га је цар Константин из Ахаје дао пренијети у Цариград, а лети — тј. неки рукопис, очеВИДНИ фаланфикат, зна, да су 1458 пренесене мошти св. Луке у Смедерево. Зачуђује, да хисторик Марковићева кова може узимати као извор онако лоше палеографијски оцијењен рукопис, као што је то учинио И. Павловић, Овај случај шривлачан је у својој анаo с тисућама случајева западних манастира и монаха, који

· да би прославили своју опатију, тако падали жртвом једној проO фикцији, а често напросто свијесној лажи с једноставним мотивом и аргументацијом: Мола еј 15ив аббанас, Сасвим је дакле природно, да Cy се такове легенде појављивале и у православном монаштву. |

314