Nova Evropa

имену наше државе да смо троје, па ако ти један од нас што скриви, можеш покушати да исправе друга двојица.

Многи зазиру од »Југославије«, јер мисле да би се тиме запостављала племенска имена; ја не мислим да би то била баш велике несрећа, али ме ваљда вара моје објективно осјећање, јер ми Дубровчани нисмо знали ни ва. једно племенско име, па смо се тек привољели једному или другому, како је кому било милије; али и без тога то је сасвим криво мишљење, јер свак у Југославији и на даље може да. буде, и биће, Орбин, Хрват, или Словенац, као што је и дослије био: то би дакле било отприлике као у Швајцарској, гдје су сви Швајцарци, иако су једни Нијемци, други Французи, а трећи Талијанци, — само што су тамо збиља три раглична народе па су били тако паметни да за своју домовину створе и задрже једно име, дог смо ми »један народ«, који за своју државу свакако треба три имена!

»Јутославија« дакле само ће помоћи и Србохрватима и СОловенцима, а неће одмоћи ни једнима, само је треба прихватити с искреном љубави, с чврстом вјером и .... ес филолошком умјерености. Опонира се наиме имену »Југославија« с филолошке стране што није удешено према строгим правилима нашега језика: прије свега требало би да, се зањ узме облик »Оловен« а не »Славен«, који је управо према, руском Славјаникш, а онда не би се име смјело саставити од »југ« и »Олавен« већ од »јужни« и »СОловен«. То је све истина, али је истина — како сам истакнуо у оном чланчићу у »Књижевном Југу«, — да и иначе, баш за имена неких наших земаља имамо облике што Не одговарају параграфима наше школске граматике: ето одмах име Србије која се је звала »српска земља« или »СОрби«, па је тек доцније настало име »Орбија« с помоћу туђинскота (романскота и грчкога) завршетка. — шја; ето и Славоније, која је такођер у старије вријеме носила име »словинска земља« или »Словинци«, па је и она тек у новије вријеме примила тај сасвим туђински (њемачки и маџарски) облик; кад нам дакле не смета ни »Орбија« ни »Олавонија«, што би нам сметала »Југославија«“ Иначе, у овако крупним политичким питањима ко би се смио обазирати на таке филолошке ситницег Осим тога, ко се противи »гугославији« само стога што је облик »Олавени« управ рускога поријекла, тад не смије заборавити да се и облику »Оловени« може приговарати, јер је он управо екавски облик, па ко пише јекавски, тај би морао казати »Словјени«, као што су вбиља писали Курелац и његова школа, и као што су опет икавски писали наши стари писци »Оловинци«, »словински«.

Могао би напокон ко приговорити »Јутославији«, да би се под тим именом могли разумјети и Бугари, који к њој не спадају. Ја знам да су покретачи јужнословенске мисли збиља тако сохваћали Југославију, да би у њу ушли и Бугари, а не знам хоће ли се то икад испунити, — ако Бугари остану какви су били од балканског рата амо, било би сигурно много боље да и остану тдје су сада —, али ни тај задњи притовор не значи ништа, јер је наша, »Јутославија« у првом реду политичко-теографски појам с јасно одређеним границама,

330