Nova Evropa

за: дијурне и путне трошкове трутовима и држала на платама војних аташеа беспослене попове.

Међутим, ни овај говор Г. Балфура, као ни толики други TOвори, објављени овако сваки за себе у књизи, не може довољно јасно приказати дотађаје онога доба и њихове узроке. Да, је, например, Др. Ситон-Ватсон био и у овом случају главни приређивач митинта у лондонској општинској кући, то би можда и могао помислити ко је читао шта је он иначе све радио за нас; да је 1. Викем Отид (бгеед) учествовао у тој акцији, ито би се још дало закључити по томе што је и он сам одржао један одличан говор истом приликом; али ко би могао и слутити, да главна заслуга што је баш т. Балфур говорио, и што је онако говорио, припада професору Чарлсу Оману, једноме од највећих и најдискретнијих пријатеља нашега, народа, који није само ово учинио за нас, а за чије име толики наши министри и политичари ни чули нису. И исто тако било је и са свим осталим, почевши од прве свечане политичке изјаве Престолонаследника пред члановима оба дома британског Парламента, почетком 1916 у Лондону, па преко свих могућих шакта и споравума, говора. и декларација (убрајајући ту и крфску и ону у Риму), све до Париске Конференције, — свуда и у свему давали су не само потицај наши пријатељи, нето су већим делом они изводили ствар и до краја, до резултата и до самих текстова, који су се имали објавити Кад би се желели пронаћи прави или духовни ро-. дитељи и писци свих тих званичних докумената, требало би испитати не само архиве свих наши посланстава, и установа, него и оне на“ штих савезника, Само из британског Рогејби О се-а могло би се, например, званично утврдити, да за превоз наших добровољаца 3 Русије британским лађама имамо пре свега да захвалимо докторки Елси Ингле, која није хтела да се врати кући са својим болницама док британска. влада није пристала да превеве и јужнословенску дивизију, и која је из Одесе, по својим болничаркама, слала, извештаја из којих је британски подсекретар за вањске послове, Тога Robert СесП, тек и сазнао ко су управо ти Јужни. Оловени.

Али, највећим делом, и нема по званичним актима и у 06јављеним документима, оно што је најглавније и из чега се може добити најаснија слика о ономе што се дешавало у изгнанству. Та историја живи у успомени тисућа људи и жена који су активно увели учешћа у раду, било у којем правцу, и било на којем месту. Она је већ и написана у хиљадама брошура и књига и у тисућама чланака на свима језицима и у свима облицима. Три годишта, Ватсонове »Нове Европе«, да истакнемо само један пример, претежу сву званичну преписку и сва акта под званичном нумером. Али H то је још далеко од потпуности, Проћи ће још многе године, док се ва толико страна и на тако разне начине расути подаци прикупе, који ће онда и званичном материјалу дати прави значај и његову вредност. Онда ће се десити са овим документима, — само још у ве ћој мери— нешто слично оном што се пре неки дан десило нашем

403